Strange World Of A Spiritual Wanderer

Kada bi me pitali o tebi Rekla bih da je tvoj život Tabla antipsihotika, Zamračena soba, Puna pepeljara  I violina.  Pričala bih o tebi Onako kako sam pričala O velikim umetnicima,  Sa visokim tonom i širokim zenicama, Gestikulacijom bih vajala tvoja ramena A treptajima zamišljala tvoje oči. „On je samo zalutao“ -   Pravdala bih te pred svakim Sa mišlju da su oni suviše mali  Da razumeju propasti velikih ljudi I gušenje u sopstvenoj egzistenciji. Oni su pokazivali na tebe Prstom optužbe  I možda bih im čak odsekla isti  Ako bi pokušali da te dodirnu Ili još gore – odvoje od mene  Opravdanjem da sam  Previše nežna da bih boravila u tvom Zagrljaju od žileta. Pričali su o tebi Sa prezirom i gađenjem, A moje uši bile su pune tvojih reči  O ljubavi – nisam ih slušala,  I dugo sam se pravila da ne znam  Da čitam Sa usana. I dok na godišnjici moje smrti  Navaljeni na nadgrobni spomenik Kroz izdisaje dima govore to isto,

Te večeri groblje je bilo toplije no inače. Spomenici su se sijali pod dodirima mesečevih zraka dok je vetar lelujao latice svežih ruža – donešene su jutros od strane onih koji još uvek nisu zaboravili svoje voljene. Noćne ptice su otvarale svoje oči i zurile ka svom ocu – Mesecu. Sove su bučno huktale kao da žele da probude i večno uspavane, dok su slepi miševi nečujno plesali na vetru. Ponoć je prošla, ali su njeni otkucaji još uvek odzvanjali. Miris skorašnje kiše zavlačio se između drveća dok su kapljice i dalje klizale preko imena na spomenicima, nežno golicajući ih. Ljudi su ugasili svetla i otišli da na jastuku slušaju priče svoje podsvesti. Kristalni lusteri nisu sijali u mraku, kreveti su postajali topli dok se vatra u kaminu gasila… Mrak se širio gradom i ulicama, ulazio je u kuće i u stanove ljudi, pružao je ruke ka njihovim kapcima i vrhom prstiju im je slao snove. Bili su budni samo oni koji vole ili oni koji pate . Broj prvih je, nažalost, bio znatno manji

Septembar, 2016. O meni i O preokretu, O njemu koji nikada neće pročitati Ispovest ili dnevnik? = pisane ispovesti Sedela sam na zemlji još vlažnoj od jučerašnjih iznenadnih poljubaca kiše, komarci su se skupljali na svežim barama dok je magla krila drveće od njegovih protivnika. Gledala sam u  te okolne šume koje su, i pored dugih maglinih ruku, posustajale. Nekadašnja divljina, moj dom i utočište, jecala je pod pritiskom civilizacije, gušila se u prašini sopstvenih smrskanih kostiju. Odjeci nekih starijih civilizacija, koje su vrištale za svojim nekadašnjim domom, gasili su se na bubnim opnama ljudi. Ili su se, ti isti ljudi, jednostavno pravili da baš ništa ne čuju, žureći da što više grade dok ruše. Nebo se punilo gasovima plašeći da mu je ovo možda poslednji udah. Ljudi seku šume, i nimalo ne plaču za drvećem... Snažne ruke pokreću još snažnije mašine, odnosno snažne mašine pokreću još snažnije mašine. Lepo oblikovane ljušture koje uprkos svojoj unutrašnjoj praznini g

Stvoreni smo u središtu presečene piramide a rođeni iz bokova boginja   koje nikada do sada nisu rađale. Jedino odelo nam je koža,   a na ramenima nam pada   paučina svemira, ono što bi smrtnici nazivali kosom. Na ledjima nosimo drevne   sanskrite, ispisani su kanom   davno pre no što smo rođeni i pre no što je bilo šta   rođeno. Često su otrovnim strelama želeli   da nas ubiju oni koji nas nisu razumeli ali su uvek padali ničice pred našom ljubavlju. Ljubio si me ispred slepih očiju zapravo   bez poljubaca,   a ja sam bradom uranjala u tvoje telo koje je bilo bestelesno. Moje trepavice padale su na tvoje lice, sa njih si pio opijum   i dugo gledao u mene   koja sam bila prolazna. Kao i sve što postoji jer postojati unapred znači   i nestati. Mirišeš moje odelo od kože i mada smo u čistom svetu i bez čula znaš da sam jednom mirisala na lotosov cvet čijom sam se rosom kupala. Sećala sam se toga šta si bio

Bila je to jedna od godina kada se sve u univerzumu menja, a te promene najavljivale su nešto spektakularnih razmera. Znala sam da se takve promene dešavaju onda kada se sudbina nekih od bogova i boginja univerzuma menja. Tada bi kosmička prašina iscrtala odgovarajući simbol koji su tumačili Mesec i Sunce i taj simbol bi postajao lični pečat predodređenog.  Sedela sam na zvezdi Alpha Kentauri u haljini od oblaka dok mi je kosa plutala. Na licu sam imala pege sazvežđa, a trepavice su mi bile zemaljske ptice.  Ova zvezda, Alpha Kentauri, najbliža je Zemlji i ova zvezda, Alpha Kentauri, je moja majka. Moj otac je bio čovek sa planete Zemlje i u trenutku kada je umro – postao je kosmička prašina. Sada je uvek sa majkom, nataložen na  njenom levom kraku dok joj grli središte. On ne može da govori jer je izgubio jezik smrtnika - majka kaže kako se u trenutku smrti njegov jezik rastopio onda kada je pokušala da ga poljubi po poslednji put.  Međutim, ono što nije ugasnulo jeste svest

Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica izgubila med u. Mesec je smatrao da nije bitno ono što je lepo, zato se nije dugo zadržavao u ukrašenom centru grada, tu gde su blještale reklame i ogromne svetiljke. Lepota je dosadna, lepotu vide svi, i tu je mesto gde njena čar grli svoju završnicu. Zbog toga, mesečeve duge trepavice su najčešće ljubile bare koje su toliko zabačene da još uvek niko u njih nije zagazio. Bilo je jedanaest sati uveče, a ja sam pio čaj u starom lokalu. To je bio lokal mog deke koji je, u to vreme, bio očuvan i privlačan za mušterije. Bio je poznat po indijskim čajevima i kineskoj hrani. Sada je na taj lokal motrio samo mesec i par stalnih mušterija, uglavnom moji prijatelji. Trepav