Dnevnik o duši

Septembar, 2016.

O meni i O preokretu, O njemu koji nikada neće pročitati
Ispovest ili dnevnik? = pisane ispovesti

Sedela sam na zemlji još vlažnoj od jučerašnjih iznenadnih poljubaca kiše, komarci su se skupljali na svežim barama dok je magla krila drveće od njegovih protivnika.
Gledala sam u  te okolne šume koje su, i pored dugih maglinih ruku, posustajale.
Nekadašnja divljina, moj dom i utočište, jecala je pod pritiskom civilizacije, gušila se u prašini sopstvenih smrskanih kostiju. Odjeci nekih starijih civilizacija, koje su vrištale za svojim nekadašnjim domom, gasili su se na bubnim opnama ljudi. Ili su se, ti isti ljudi, jednostavno pravili da baš ništa ne čuju, žureći da što više grade dok ruše.
Nebo se punilo gasovima plašeći da mu je ovo možda poslednji udah.
Ljudi seku šume, i nimalo ne plaču za drvećem... Snažne ruke pokreću još snažnije mašine, odnosno snažne mašine pokreću još snažnije mašine. Lepo oblikovane ljušture koje uprkos svojoj unutrašnjoj praznini grade domove i osnivaju porodice. Zatim svojim sinovima kradu bisere i unovčavaju ih tako da za par godina stvore čitavu generaciju ljuštura. Greh je imati biser, a ja sam do skoro čvrsto verovala da sve stvari imaju dušu.
Mislila sam da me ljudi razumeju, klimali su glavom onda kada sam govorila o značaju života jednog drveta, koje je za njih bilo ništa drugo no boca kiseonika.
Planine su u mom svetu bile džinovske majke sa belim perikama, a ja njihova kći, ubeđena da su mi svi sestre i braća. Mirisala sam na zemlju i kišu, spavala sam opružena na zelenim livadama…i gledala…te iste okolne šume. Maslačke koji drhte pod dodirom vetra i onda se opružaju, daleko, daleko. Vetar im svira divnu melodiju uz koju plešu, a zatim se spuštaju u kosu nekog deteta, na leđa skakavca, u bunar bistre vode.
Dodirnula bih svoje grudi i u sebi bih otkrila te divlje maslačke koji trepere pod dodirom vetra, koji žude za lebdenjem.
Umršene u mojoj kosi sam pronalazila latice divljeg cveća, na ramenima sam gradila utočište pticama, a nokti su mi bili obojeni sokovima divljeg kiselkastog voća.
Vodopadi su razumeli moju tugu, a hladno kamenje i dalje je bilo toplije od ravnodušnosti nekih ljudi – što sam saznala nešto kasnije.
Prelazila sam svoje dvadesete kada sam shvatila da više ne smem bolovati od te jedinstvene bolesti – mišljenja da sve stvari imaju dušu. Iako je ovakvo shvatanje karakteristično za decu predškolskog doba, meni je ovo bilo konstantna groznica i grč. Nešto što me teralo da pružam ruke strancima, da krojim osmehe tužnima.
Upoznala sam te jednom dok sam se igrala plamenom sveće. Sem te sveće, nešto bobica i knjiga o lekovitom bilju – ja nisam imala ništa, a imala sam sve – snove, ljubav i dušu.
Grad je već uveliko spavao, ali je priroda bila budna, ona nikada ne spava jer i u mraku – sove, slepi miševi, svici – svi oni ostaju budni, sve su to njene oči.
Sove su huktale u ritmu sanjivih izdisaja prirode i okretale su glavu kada bi čule šumove noći.
Noćni leptiri igrali su oko moje sveće nesvesni njene potencijalne opasnosti.
Dolazio si iz pravca grada, ugledala sam tamnu siluetu koja je bivala sve jasnija približavanjem ka ovom malenom osvetljenju.
Gazio si po suvom lišću te su koraci bili bučni u ovoj tihoj i spokojnoj noći.
Nisam znala koliko je sati, ni koji je dan, kada nisi u gradu – sve to postaje nebitno i ti shvataš da vreme, za tebe, zapravo i ne postoji.
Prišao si i pružio mi ruku, kosa ti je bila prljava, oči poluzatvorene sa tamnim podočnjacima. Tvoje ruke bile su tužne i umorne, a na ruci ti je sijao tanani prsten – kasnije sam saznala da je to sve što imaš.
Pitao si me da li bih sa tobom podelila plamen svetlosti i možda – flašu  vina. Lutao si ceo dan dok nisi pobegao ovde, a već par nedelja nisi ni sa kim pričao - bila ti je potrebna iskrenost, smislen razgovor.
Ja sam odavno prestala da brojim dane bez ljudskog kontakta.
Bio si stranac, koji je kao i ja, imao jako malo. Stranac koji se nije plašio uspavanog grada i mračnih šuma. Stranac koji je našao moje mesto za skrivanje. Mesto gde sam živela i bila zaboravljena – i nađena. Mesto sa najlepšim pogledom i najzvezdanijim nebom.
Pitao si me da nisam možda šumska nimfa, vila ili boginja.
“Možda pomalo od svega?” – nasmejala sam se.
Seo si preko puta mene, a između nas stajao je razigrani plamičak.
I pričali smo…pričali smo sve dok je sveća gorela, ali tiho, pazeći da ne remetimo  igranje plamička.
Ja ti nisam rekla moje ime, smatrala sam da je nebitno. Postoje toliko bitnijih stvari od ličnog imena – npr. imena, naslovi knjiga.
Rekla sam ti da, pre no što sam odlučila da živim ovakvim životom – životom nomada i lutalice, imala sam veliku kućnu biblioteku. Sada se ona svela na par knjiga u rancu. Sada, kada mi dosadi da po ‘ne znam koji put’ čitam ovo štivo, onda pišem. Smišljam sama ono što bih želela da pročitam.
Tebe je pak siromaštvo nateralo da se otuđiš. Računiračuniračuni, a zatim – bankrot. I lutanje. Hteo si da osnuješ bend i držiš koncerte po svetu, rekli su ti da nemaš talenta, a onda si odustao i plakao, plakao si par nedelja i više nikada nisi uzeo gitaru.
To ti je bila najveća greška.
Omiljena knjiga bila ti je “Farenhajt 451”.
Za cigarete nisi imao novca, mada si pušio crveni Marlboro. Siromaštvo je dobar način za odvikavanje – našalio si se.
Omiljena muzička grupa – Smitsi.
Meni? –Huk sova. Fijukanje vetra. Snažna grmljavina. Cvrčci.
Omiljeno jelo – testenine. Na sve načine. Mada se više nisi sećao tačnog ukusa istih, samo si ih opisao kao ‘meke, onako znaš…kada se rastapaju.’
Meni? –Sveže maline.
“Šta radiš kada ti je dosadno?” pitao si me.
“Ja? Svašta nešto. Vrištim, penjem se do vrhova okolnih planina. Pišem. Maštam.”
“O čemu?”
“Pišem o ljudima. O duši. O ljubavi. A maštam o ovoj poslednjoj stvari.”
“Šta je to ljubav?” pitao si znatiželjno dok si prebacivao pramen kose.
“Razumevanje. Duhovno uzdizanje. Motivacija. Stvaranje.” “Zar to nisu asocijacije?”
“Ne, te stvari čine ljubav.” “Šta ti nedostaje?”
“Iz grada? Na to misliš?”
“Aha…”
“Ne znam, čokolada možda. Tebi?”
“Skup alkohol.”
“E, da..i olovke u boji. One svetlucave.”
“Koja ti je boja omiljena?”
“Boja ružinog drveta. Tebi?”
“Plava.”
“Kliše.”
“Znam… Kakva je to uopšte boja ružinog drveta?”
“Muškarci su oduvek znali samo najosnovnije boje…”
“A žene oduvek nemaju šta da obuku…”
“E, ja stvarno nemam!”
“Ok, to je istina…”
Nosila sam najjednostavniju i najudobniju garderobu i postojala su samo dva godišnja doba – leto i zima. Prelazna doba su se svodila na dodavanje/oduzimanje slojeva sa zimske/letnje garderobe.
“Da li ti smeta što ništa nemaš?”
“Ja? Ja ovde imam sve…i sebe. Nisam želela da imam previše, dok sebe imam premalo. Ovako sam srećna.”
“A šta je sreća?”
“Zadovoljstvo onim što imaš. To je boja u sivim stvarima. Kompletna prisutnost u sadašnjem trenutku.”
“To zvuči budistički…”
“Aha, ja sam budista…”
“Čekao sam kada ćeš to da kažeš…da pogađam, tibetanski budizam?”
“Da.”
“Moja religija se zove – vera u bolje sutra.”
“Zašto ne danas?”
“Danas je suviše blizu…i suviše kasno da se menja.” Ne znam u kom trenutku razgovora smo oboje zaspali, presekavši rečenice na pola. Te noći sam sanjala grad nakon dužeg vremena. I moj nekadašnji dom. I ljude. U snu nekad poželim da im pošaljem pismo, ali nakon buđenja – ta hrabrost prestane i iščezne sa rađanjem novog jutra.
Nikada me nisu razumeli. I pričali su mi kako ne mogu da spasem sva živa bića. Neki su mi govorili da duša ne postoji, a neki su pak tvrdili da je nema baš svako.
Sanjala sam i dan kada sam sve napustila. Tada sam imala devetnaest godina, iako sam već davno odlučila da će mi ovo mesto biti dom. Moje noge ne puštaju jake korene. Čak sam kao mala bila ubeđena da će mi krila izrasti preko noći i probiti lopatice i leđa.
A kada sam se probudila – tebe nije bilo.
Vratio si se sledeće večeri i doneo si mi čokoladu – i crvenu olovku u boji.
Vraćao si se svake sledeće večeri, nekada sa čokoladom, nekada bez, a ja sam znala da nemaš novca i da su te čokolade najverovatnije – ukradene. Za par meseci imala sam olovke u svim bojama.
Tada sam krenula da vežbam crtanje.
Tada sam tužne pesme pisala plavom bojom,
Ljubavne crvenom,
A pesme o ratu takođe – crvenom.
Priče o mojim događajima i doživljajima u prirodi – zelenom.
Pesme o tebi – plavom.
Crtala sam sve leptire koje bih videla.
I svo lekovito bilje.
Tebe nikada nisam znala da nacrtam – tebi su uvek falile oči, ili nos, ili usta. Delovi tebe kao da su se menjali pod pritiskom tuge.
Ja sam već onda kada sam te upoznala - videla da žudiš za ovozemaljskim materijalnim stvarima i da ne znaš kako da se vratiš u srž društva, ljudi, komunikacije, potrošačkih stvari, smislene besmislenosti. I sve bih to prihvatila da me nisi, nakon svih čokolada i olovaka u boji, povredio pokidavši sve maslačke iz mog grudnog koša. Tek tako - odjednom.
Rekao si da sam derište i da ovde neću preživeti, da moram da se vratim i da je moja ideologija smešna.
“Ali…ja čak i nemam ideale…” rekla sam.
“Taj tvoj budizam…to je sranje” rekao si za nešto u čemu sam našla svoj mir.
Rekao si da sam ja bila samo tvoja propusnica za ‘delimičnu’ ljudsku interakciju. Pesmu pisanu plavo-crvenim slovima nisi pročitao i nisi znao da li je o ljubavi ili o ratu. Pomalo od oba. I o svemu tome sa tobom.
Citirao si tvog prijatelja koji je rekao: “Nema prijateljstva između ljudi koji različito misle, a kamoli ljubavi.”
Ja sam zanemela od tvog nerazumevanja. U istoj pesmi pisala sam o prevazilaženju razlika.
“I duša…ne postoji. Kada umreš samo umreš. Kada živiš, živiš mehanički”, rekao si dok si odlazio…

Sedela sam na zemlji još vlažnoj od jučerašnjih iznenadnih poljubaca kiše, komarci su se skupljali na svežim barama dok je magla krila drveće od njegovih protivnika.
Ljudi seku šume, i nimalo ne plaču zbog drveća…
Snažno sam verovala da sve stvari imaju dušu…izgleda da sam pogrešila u vezi njih.
Više nisam imala opravdanja za rušenje.
Snažno sam verovala da sve stvari imaju dušu…izgleda da sam pogrešila u vezi tebe.

Priroda me jedina razume. (kraj dnevnika nađenog u obližnjim šumama, napisano zelenim slovima; datum – preškraban; telo - neidentifikovano)

©Jovi Aleksova

slika preuzeta sa: pinterest.com