Poslednji let jedne ptice

Kada bi me pitali o tebi

Rekla bih da je tvoj život

Tabla antipsihotika,

Zamračena soba,

Puna pepeljara 

I violina. 

Pričala bih o tebi

Onako kako sam pričala

O velikim umetnicima, 

Sa visokim tonom i širokim zenicama,

Gestikulacijom bih vajala tvoja ramena

A treptajima zamišljala tvoje oči.

„On je samo zalutao“ - 

 Pravdala bih te pred svakim

Sa mišlju da su oni suviše mali 

Da razumeju propasti velikih ljudi

I gušenje u sopstvenoj egzistenciji.

Oni su pokazivali na tebe

Prstom optužbe 

I možda bih im čak odsekla isti 

Ako bi pokušali da te dodirnu

Ili još gore – odvoje od mene 

Opravdanjem da sam 

Previše nežna da bih boravila u tvom

Zagrljaju od žileta.

Pričali su o tebi

Sa prezirom i gađenjem,

A moje uši bile su pune tvojih reči 

O ljubavi – nisam ih slušala, 

I dugo sam se pravila da ne znam 

Da čitam

Sa usana.

I dok na godišnjici moje smrti 

Navaljeni na nadgrobni spomenik

Kroz izdisaje dima govore to isto,

 čak i gore

 o Tebi,

Ja se bunim vetrom i apstraktnom materijom

Jer mrtvi ne pričaju – ali to ne znači da

Spavaju.

Pre godinu dana, onda kada su dani

Bili odbrojivi - sedeo si na

Mojim grudima koje ne dišu

I udarao kuhinjskim nožem

U moje sopstvo

Možda samo ne bi li 

našao materijalni dokaz

Duše.

Zapravo, dok sam ti jednog jutra

Na terasi pričala o tome 

Kako u mojim grudima nosim

Malu pticu koja vapi pesmom

Slobode – ti si možda samo 

Želeo da je pustiš van, 

Da odleti tamo gde pripada. 

Ja sam kašljala

I sporo treptala

Gledajući kapljice krvi 

Na zidu,

Bljesnule bi van kao čarobni vatromet

Nespokojno tražeći svoj smisao. 

Da li nas ubije ono što volimo

Ili ubijamo ono što volimo? 

I kada bi me danas pitali o tebi

Rekla bih sve isto, možda još bolje - 

„On je samo...zaboravio da uzme 

Antipsihotike.“

A oni ni danas 

ne bi razumeli...

ta mala ptica sada spava

u tvojim

grudima.

©Jovi Aleksova

autor slike: Yummei 

preuzeto sa: yummeiart.com