Strange World Of A Spiritual Wanderer

Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak,   Otključaćeš vrata malog stana, Bacićeš torbu na pod zajedno sa   Socijalnim osmehom I ona će jako tresnuti o parket –   Puna je sitnih priča ljudi, Priča koje si danas sakupio,   Ili onih koje su tu već neko vreme. Ta torba ti je slomila rame. Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak,   Zalupićeš vrata malog stana   Time zatvorivši sebe Zajedno sa svime što te boli.   Reći ćeš da ne voliš ljude i   Mrzećeš sebe zbog toga.   Tog dana, te srede, ili četvrtka,   Besno ćeš skinuti crni jesenji kaput   Zajedno sa svim socijalnim maskama   Koje si pokušao da skrojiš da bi ostao   Neprimećen. One su se do te srede, ili četvrtka,   Već duboko slepile sa tobom,   Kopaćeš i grebaćeš tupim noktima Ne bi li ih poderao. I boleće te proces ponovnog traženja sebe. Nećeš se sećati kada si se izgubio   Niti ćeš moći da pišeš   Ni da stvaraš   Jer su ugušili svu kreativnost u tebi Uniformisanjem

Tibet je bio topao u to doba godine, vazduh je bio oštar, a klima suva. Malo snega još je bilo utkano u tlo čineći kristalnu krunu Tibeta, ova najviša visoravan bila je jedan od miljenika Majke Prirode, zbog toga je krunisanje bilo sasvim sigurno i neizbežno. Zastava crveno plave boje se lagano vijorila na planini Gefel, 8 kilometara zapadno od Lase. U prostorijama Drepunga, manastira i sveučilišta za budističke monahe, pripremalo se prvo jutarnje pevanje. Svi budisti sedeli su u položaju zvanom „lotosov cvet“ dok im se miris tamjana pleo uz rukave crvene odore. Na sredini prostorije nalazio se gong, nakon prvog udarca kreće i prva molitva. Molitve se pevaju uz takozvano 'grleno pevanje'. Obično se počinjalo sa „Om Mani Padme Hum“, pa zatim „Om Benza Satto Hung“, „Om Muni Muni Mahamuni Soha“... Mantra je morala da se izrekne, otpeva, 108 puta. 108 je, za budiste, sveti broj. 108 – broj kuglica na brojanici. 108 – broj izricanja mantri. 108 – vrsti meditacija. 108 – zem

Stara, srećna pesma na radiu. Sunce uporno u svom pokazivanju. I tvoja mršava ruka na volanu. Pramenovi kose su mi nepopustljivo upadali u vidno polje zbog letnjeg vetra, a zraci sunca su milovali moje umršene uvojke i bivali odbijeni na staklu tvog ručnog sata. Lenonke su ti bile prašnjave iako sam te više puta opomenula da bi, bar jednom, mogao da ih obrišeš. Stari kabrio je brujao, borivši se da održi brzinu. Gledala sam u tvoje ruke, a potom bi mi pogled putovao do tvog ručnog sata i odbljeska, dok sam malićem sklanjala kosu. "Možeš li, molim te, da promeniš pesmu? Previše je srećna."  Bio si jedan od momaka kome sreća nije smetala samo onda kada je tvoja. Promenila sam stanicu, na drugoj je bio Mocartov rekvijem, nešto što je više ličilo na tebe. "Dobro, to može" odobrio si. Uzdahnula sam i zavalila se na sedište. Kapljica znoja putovala je po autoputu moje kože i doživljavala udes na kružnom toku mojih grudi. Haljina mi je uporno spadala sa ramena, lagani let