Let mog rođenja i smrti po Himalajima
Tibet je bio topao u to doba godine, vazduh je bio oštar, a klima suva. Malo snega još je bilo utkano u tlo čineći kristalnu krunu Tibeta, ova najviša visoravan bila je jedan od miljenika Majke Prirode, zbog toga je krunisanje bilo sasvim sigurno i neizbežno.
Zastava crveno plave boje se lagano vijorila na planini Gefel, 8 kilometara zapadno od Lase. U prostorijama Drepunga, manastira i sveučilišta za budističke monahe, pripremalo se prvo jutarnje pevanje.
Svi budisti sedeli su u položaju zvanom „lotosov cvet“ dok im se miris tamjana pleo uz rukave crvene odore. Na sredini prostorije nalazio se gong, nakon prvog udarca kreće i prva molitva. Molitve se pevaju uz takozvano 'grleno pevanje'.
Obično se počinjalo sa „Om Mani Padme Hum“, pa zatim „Om Benza Satto Hung“, „Om Muni Muni Mahamuni Soha“... Mantra je morala da se izrekne, otpeva, 108 puta.
108 je, za budiste, sveti broj.
108 – broj kuglica na brojanici.
108 – broj izricanja mantri.
108 – vrsti meditacija.
108 – zemaljskih žudnji.
108 – ljudskih zabluda.
108 – svetih knjiga.
108 – jedinstvenost i celovitost univerzuma.
Najstariji od monaha ustao je i, sa mirnim hodom koji je više podsećao na lebdenje pera, prišao je gongu, zatim je, opet sa smirenošću, podigao veliku palicu i udario po sredini gonga.
Zrna prašine poletela su u vazduh, zvučna vibracija raširila se po prostoriji, udarajući u stubove, ulazeći u uho prisutnih, a stari monah otpočeo je svoje pevanje sa „aauumm“ i vrlo brzo dobio je i pratnju ostlalih monaha.
Prašina je plesala u vazduhu uz svetu mantru, okretala se i okretala, i onda kada je navršila svoj 108. okret, spustila se u krilo Budine statue, tačnije na laticu lotosovog cveta koji je Buda držao.
Sati su prolazili, a pevanje je i dalje trajalo. Monasi su navikli da dugo sede u lotosovom položaju zato što je prvi test svakog monaha, koji su morali položiti još u detinjstvu, bio održavanje ovog položaja tri dana, sa pauzama samo za spavanje i ni za šta drugo.
Zato red monaha nije bio toliko brojan, mnogi su padali na ovom testu, onesvešćivali se od gladi ili pak skretali pažnju i pri najmanjoj draži, okretali su se, protezali, žalili se na noge koje su toliko utrnule da ih više nisu osećali.
Oni koji bi, uprkos dražima, bolu, gladi, prošli test – bili bi pozvani od strane nadzornika na razgovor sa monahom najvišeg reda. Zbog obamrlosti nogu, mnogi su zapravo puzali, jer bi odustajanje u tom trenutku značilo najveću sramotu i bespotrebno uložen trud.
Monah bi im postavljao niz pitanja i, ukoliko bi bio zadovoljan, oni bi već tog istog dana otpočinjali sa obukom – sa čitanjem budističkih spisa, sa meditacijom, sa pevanjem…
Svi ovi monasi prošli su takvu obuku, prošli su čišćenje čakri, meditaciju fokusa, meditaciju hodanjem, meditaciju vizuelizacijom, izučili su četiri istine i osmostruki put i živeli su bez vezivanja. Kaže se da monah u džepu uvek nosi ono što jedino i ima – brojanicu, činijicu za tsampu i nešto tsampe, i to bi bilo to.
Osnova budističkog učenja je da je život patnja i da ta patnja potiče od naše privrženosti za stvari, kako za materijalne stvari, tako i za međuljudske odnose – i sam Buda je pri rođenju svog sina rekao “Rodio mi se okov” i tim rečima napustio bogati život u palati.
Budisti, naravno, nisu osporavali značaj tih odnosa sa ljudima, to se zna jer je jedna od osnova budizma takođe saosećanje i ljubaznost, ali bi smrt sa privrženošću samo produžila Samsaru – krug rođenja i smrti, a tako Nirvana, utrnuće svih želja i patnje, nikada ne bi mogla biti postignuta.
Udarac u gong.
Vibracija.
I svi budisti ustali su i krenuli Srednjim Putem, putem koji je nekada krenuo Buda, put koji je podrazumevao sredinu između hedonizma i asketizma.
Najmlađi od monaha je prošao tik pored Budine statue i na svojoj odori poneo je zrno prašine. Vrata su se otvorila, a vetar koji je dopirao sa Himalaja povlačio je crvene odore sa sobom time ponevši i to malo zrno prašine.
Dani su prolazili, a prašina je letela i kružila po vazduhu, sve dok, prolazivši Nepal, iz te prašine nije rođeno novo biće – ja.
Prvo sam ispružila svoje ruke, a zatim i noge, razmrdavši ujedno i nožne prste. Na ušima zveckale su mi minđuše od tibetanskog srebra, a kosa mi je bila boje himalajskog snega. U telesnom vidu, ali i dalje duhovnoj formi, letela sam kroz Nepal dodirivajući krovove kuća, na glavnoj ulici Katmandua upravo se održavao festival koji je označavao kraj kišne sezone, a ja sam otpozdravila prodavce tkanina i produžila dalje.
Letela sam na svakom vetru.
Dodirivala krovove mnogih kuća.
Upijala mirise tamjana.
Napravila 108 kružnica oko sveta dok nisam stigla
Ovde.
I ovde sam sagradila malu drvenu kuću, kućicu punu jastuka za meditaciju, kućicu punu orijentala sa istoka koji se stapao, u večnoj vibraciji, sa dalekim Tibetom.
Ovde sam prvi put zavolela spiritualnom dubinom i jačinom udarca gonga.
Ovde sam našla zemaljske roditelje i prijatelje.
Ovde sam iskusila patnju i doživela poraz, ali isto tako ovde sam spoznala svoj duševni mir koji nosim gde god da krenem.
Ovde sam se prvi put setila budsitičkih spisa.
I prvi put otpevala mantru.
I zagrlila.
Zatim sam otkrila da, u lotosovom položaju, mogu sedeti satima.
I svi bi često govorili “Hm, baš čudno, mirišeš na tamjan”, a ja im nikada nisam otkrila tajnu, kao što nikada nisam odgovorila na pitanje zašto mi je baš crveno omiljena boja.
Jednog dana, pijući jutarnju kafu, na svojoj koži osetila sam sneg Himalaja, a onda kada se taj sneg rastopio – ja sam umrla.
U trenutku moje smrti, širom sveta otvorilo se na hiljade lotosovih cvetova.
Zrno prašine opet je napravilo 108 kružnica oko sveta i vratilo se na laticu lotosovog cveta u Budinom krilu.
Vrata Drepunga opet su se otvorila, mada prašina nije izašla, prašina je sada samo ostala prašina, prašina koja i dalje igra pri udarcu gonga, bez pokušaja da promoli ruke - jer je prekinula Samsaru,
a energija, bila je svugde – u munji, u zemljotresu,
i ponajviše u grlu monaha koji su svakog jutra pevali mantre.
Zastava crveno plave boje se lagano vijorila na planini Gefel, 8 kilometara zapadno od Lase. U prostorijama Drepunga, manastira i sveučilišta za budističke monahe, pripremalo se prvo jutarnje pevanje.
Svi budisti sedeli su u položaju zvanom „lotosov cvet“ dok im se miris tamjana pleo uz rukave crvene odore. Na sredini prostorije nalazio se gong, nakon prvog udarca kreće i prva molitva. Molitve se pevaju uz takozvano 'grleno pevanje'.
Obično se počinjalo sa „Om Mani Padme Hum“, pa zatim „Om Benza Satto Hung“, „Om Muni Muni Mahamuni Soha“... Mantra je morala da se izrekne, otpeva, 108 puta.
108 je, za budiste, sveti broj.
108 – broj kuglica na brojanici.
108 – broj izricanja mantri.
108 – vrsti meditacija.
108 – zemaljskih žudnji.
108 – ljudskih zabluda.
108 – svetih knjiga.
108 – jedinstvenost i celovitost univerzuma.
Najstariji od monaha ustao je i, sa mirnim hodom koji je više podsećao na lebdenje pera, prišao je gongu, zatim je, opet sa smirenošću, podigao veliku palicu i udario po sredini gonga.
Zrna prašine poletela su u vazduh, zvučna vibracija raširila se po prostoriji, udarajući u stubove, ulazeći u uho prisutnih, a stari monah otpočeo je svoje pevanje sa „aauumm“ i vrlo brzo dobio je i pratnju ostlalih monaha.
Prašina je plesala u vazduhu uz svetu mantru, okretala se i okretala, i onda kada je navršila svoj 108. okret, spustila se u krilo Budine statue, tačnije na laticu lotosovog cveta koji je Buda držao.
Sati su prolazili, a pevanje je i dalje trajalo. Monasi su navikli da dugo sede u lotosovom položaju zato što je prvi test svakog monaha, koji su morali položiti još u detinjstvu, bio održavanje ovog položaja tri dana, sa pauzama samo za spavanje i ni za šta drugo.
Zato red monaha nije bio toliko brojan, mnogi su padali na ovom testu, onesvešćivali se od gladi ili pak skretali pažnju i pri najmanjoj draži, okretali su se, protezali, žalili se na noge koje su toliko utrnule da ih više nisu osećali.
Oni koji bi, uprkos dražima, bolu, gladi, prošli test – bili bi pozvani od strane nadzornika na razgovor sa monahom najvišeg reda. Zbog obamrlosti nogu, mnogi su zapravo puzali, jer bi odustajanje u tom trenutku značilo najveću sramotu i bespotrebno uložen trud.
Monah bi im postavljao niz pitanja i, ukoliko bi bio zadovoljan, oni bi već tog istog dana otpočinjali sa obukom – sa čitanjem budističkih spisa, sa meditacijom, sa pevanjem…
Svi ovi monasi prošli su takvu obuku, prošli su čišćenje čakri, meditaciju fokusa, meditaciju hodanjem, meditaciju vizuelizacijom, izučili su četiri istine i osmostruki put i živeli su bez vezivanja. Kaže se da monah u džepu uvek nosi ono što jedino i ima – brojanicu, činijicu za tsampu i nešto tsampe, i to bi bilo to.
Osnova budističkog učenja je da je život patnja i da ta patnja potiče od naše privrženosti za stvari, kako za materijalne stvari, tako i za međuljudske odnose – i sam Buda je pri rođenju svog sina rekao “Rodio mi se okov” i tim rečima napustio bogati život u palati.
Budisti, naravno, nisu osporavali značaj tih odnosa sa ljudima, to se zna jer je jedna od osnova budizma takođe saosećanje i ljubaznost, ali bi smrt sa privrženošću samo produžila Samsaru – krug rođenja i smrti, a tako Nirvana, utrnuće svih želja i patnje, nikada ne bi mogla biti postignuta.
Udarac u gong.
Vibracija.
I svi budisti ustali su i krenuli Srednjim Putem, putem koji je nekada krenuo Buda, put koji je podrazumevao sredinu između hedonizma i asketizma.
Najmlađi od monaha je prošao tik pored Budine statue i na svojoj odori poneo je zrno prašine. Vrata su se otvorila, a vetar koji je dopirao sa Himalaja povlačio je crvene odore sa sobom time ponevši i to malo zrno prašine.
Dani su prolazili, a prašina je letela i kružila po vazduhu, sve dok, prolazivši Nepal, iz te prašine nije rođeno novo biće – ja.
Prvo sam ispružila svoje ruke, a zatim i noge, razmrdavši ujedno i nožne prste. Na ušima zveckale su mi minđuše od tibetanskog srebra, a kosa mi je bila boje himalajskog snega. U telesnom vidu, ali i dalje duhovnoj formi, letela sam kroz Nepal dodirivajući krovove kuća, na glavnoj ulici Katmandua upravo se održavao festival koji je označavao kraj kišne sezone, a ja sam otpozdravila prodavce tkanina i produžila dalje.
Letela sam na svakom vetru.
Dodirivala krovove mnogih kuća.
Upijala mirise tamjana.
Napravila 108 kružnica oko sveta dok nisam stigla
Ovde.
I ovde sam sagradila malu drvenu kuću, kućicu punu jastuka za meditaciju, kućicu punu orijentala sa istoka koji se stapao, u večnoj vibraciji, sa dalekim Tibetom.
Ovde sam prvi put zavolela spiritualnom dubinom i jačinom udarca gonga.
Ovde sam našla zemaljske roditelje i prijatelje.
Ovde sam iskusila patnju i doživela poraz, ali isto tako ovde sam spoznala svoj duševni mir koji nosim gde god da krenem.
Ovde sam se prvi put setila budsitičkih spisa.
I prvi put otpevala mantru.
I zagrlila.
Zatim sam otkrila da, u lotosovom položaju, mogu sedeti satima.
I svi bi često govorili “Hm, baš čudno, mirišeš na tamjan”, a ja im nikada nisam otkrila tajnu, kao što nikada nisam odgovorila na pitanje zašto mi je baš crveno omiljena boja.
Jednog dana, pijući jutarnju kafu, na svojoj koži osetila sam sneg Himalaja, a onda kada se taj sneg rastopio – ja sam umrla.
U trenutku moje smrti, širom sveta otvorilo se na hiljade lotosovih cvetova.
Zrno prašine opet je napravilo 108 kružnica oko sveta i vratilo se na laticu lotosovog cveta u Budinom krilu.
Vrata Drepunga opet su se otvorila, mada prašina nije izašla, prašina je sada samo ostala prašina, prašina koja i dalje igra pri udarcu gonga, bez pokušaja da promoli ruke - jer je prekinula Samsaru,
a energija, bila je svugde – u munji, u zemljotresu,
i ponajviše u grlu monaha koji su svakog jutra pevali mantre.
© Jovi Aleksova
na fotografiji: Drepung, Tibet
fotografija preuzeta sa: pinterest.com
Ova priča je samo jedna od mnogih, i od onih koji će tek biti pisane o budizmu i o mom otkriću istog. Opet, želela bih da vas uputim na knjigu Lobsanga Rampe "Treće oko", koja mi je bila jedna od inspiracija za ovo delo. Knjiga je autobiografska i prati život Lobsanga Rampe koji je na putu da ovlada tajnim veštinama i okonča patnje ovog sveta.
Коментари
Постави коментар