Strange World Of A Spiritual Wanderer

Zarđali čamac nasukan na divljoj obali, zvuk mira stopljen sa lakim talasima prozirno plavog jezera koje se prelama, baš onako, kao staklo. Majka Priroda je oduvek bila vešt staklorezac. Vajar. Muzičar. A najskuplja dela nalazila su se tamo gde smo odbijali da tražimo – umesto toga bežali smo u civilizaciju gradeći visoke kule i načisto zaboravivši lepotu jednostavnosti. Drveće koje stoji i širi se na mestu na kome se rodilo. Zadovoljno – jer drveće nikada ne traži više od onoga što već ima. Malo svežeg vazduha i zemlje. I to mu je dovoljno za sreću. Mnogo toga se može naučiti od drveća samo ako bismo ga slušali dovoljno dugo. Tog dana, naizgled običnog, a tako veličanstvenog – Sunce se rađalo u mojim rukama. Pružalo je svoje prste lagano, sijavši onda kada niko to i ne traži, a i zašto ne bi? Sijalo je zbog sebe, za sebe, a ujedno i za sve što dotakne. Da nije njegove svetlosti – pupoljci bi uvenuli i svet bi bio tako mračno mesto. Divlji maslačci rastapali su se pod vetrom jer –