O deci, odraslima i o detetu u odraslom
Onda dok smo se još uvek igrali...
Vozovi su i dalje bili čisti, nisu probijali satnice i termine,
Stizali su na vreme i bučnim zviždukom su odvozili ljude do Boke.
Letovalo se bez „pametnih“ telefona, zapravo, bez telefona uopšte.
U kući je postojao jedan, sa velikom antenom, koji je signal hvatao samo u jednoj sobi.
Slale su se razglednice i prodavci suvenira su bili daleko ljubazniji.
Školjke smo nalazili češće i češće smo razgovarali sa ljudima na plaži.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Kuća i dvorište su mirisali na mamin jelovnik, na vruću pogaču i izgorelo drvo.
Sedeli bismo kraj šporeta samo ne bismo li čuli puckatanje, a jutrom bi nas budilo krčkanje ručka i
Lavež psa u dvorištu.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Smišljali smo izgovore ne bismo li ostali duže napolju sa drugarima.
Stideli smo se simpatija i krišom smo pravili spomenare.
Seckali smo ljubavne sličice iz novina i skupljali smo stripove i postere.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nikada nismo bežali od kiše jer nismo imali šta za uništiti – ni frizuru, ni šminku.
Nismo mogli nakvasiti neka „važna“ dokumenta.
Ni račune.
I smejali smo se starijima dok od te iste beže.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Moj deka je bio živ.
Nosio je mantile i kapute, mahao je sa prozora voza i nosio moju sliku u novčaniku.
Pričao je o meni sa oduševljenjem i često me nosio preko ramena.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nisam bila svesna bakine bolesti i nije mi bilo jasno kako to da toliko mršavi i
Da su joj leđa povijena.
Nisam znala šta znači rak,
Niti sam bila svesna njegovih trulih ruku koje odvlače ljude u nepovrat.
Onda dok smo se još uvek igrali...
I dok sam posmatrala zvezde sa Tare... u meni se rađala velika tuga,
A onda kada sam se vratila – deke nije bilo više.
Ostali su kaputi, torbe i slike.
Onda dok smo se još uvek igrali...
I smrt se činila kao igra.
Zamišljala sam da možda plešu valcer na nebu i uvek sam se pitala – da li se smeju?
Kao što sam i mislila da – onda kada im to sve dosadi, sva ta monotonija rajskih oblaka –
Sa tih istih oblaka mogu da siđu, da nastave starenje onde gde su stali
I pridruže se mom odrastanju onde gde su ga napustili.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Jedva smo čekali da odrastemo i često smo glumili probleme odraslih.
U našim očima, odrasli su bili tako jaki, a mi smo kroz tu glumu želeli da ih dosegnemo.
Maštali smo o zanimanjima i nismo bili svesni da ćemo preći 20-tu sa pitanjem
Da li smo se zaista pronašli?
Pa ćemo menjati vokacije i bežati od naših snova iz straha...
Baš iz tog straha da se, možda ipak, ostvare.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Maštali smo o životu poznatih i tada... nisam ni sanjala da će mi danas najveći cilj biti –
Život u hipi prikolici, daleko od bremena tehnologije i civilizacije.
Maštala sam o egzotičnim plažama – a sada o divljim vodopadima.
Nekada o letovanju – a sada o kampovanju pod vedrim nebom.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nisam znala vrednost prirode.
Ni njenu isceljiteljsku moć.
Svaki dan bismo trčali po livadi bez da znamo da i priroda ima svoje osmehe...svoj jezik...
I neki su odrasli bez da to i shvate.
Kao što i dalje nisu izgubili „san poznatih“.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nismo znali da se, sutradan, nećemo više javljati jedno drugom na ulici.
Ni da će se onaj sa „najboljim autom“ praviti da nas ne poznaje.
Nismo znali koliko ćemo izgubiti dok stičemo.
Ni koliko ćemo se smanjiti dok rastemo.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Brojali smo svice...
Pravili igračke od flaša...
Torte od blata...
Kule od peska...
A kad smo sagradili svoje domove,
Uredili naše sobe,
Srušili smo sve ono što smo sagradili između nas.
Zatvorili smo se...
I prijateljstva su se svela na „zvaću te na kafu“, a šolje su uvek ostajale prazne.
Onda dok smo se još uvek igrali... nismo znali da se, nekada, više nikada nećemo igrati.
Onda...onda smo prestali da se igramo...i deca su polako napuštala terene i igrališta da odrastu...
Neki su se odselili, kao i ja.
Ali nam i dalje titra osmeh kad na igralištu ugledamo neku novu decu...
Osmeh, pak, polako prekrije tuga kada postanemo svesni blještavog sjaja malog ekrana...
Šta smo sve izgubili dok smo postali robovi materijalnih stvari?
I kako da taj odgovor ne bude upravo – dušu?
Ni ja se možda više ne igram loptom... ali, onda kada sam shvatila apsurdnost –
Slobodu sam prihvatila oberučke –
Ja zapravo nikada ne mogu izgubiti ono što sam bila...
I odrastanje me nije sprečilo da uživam u kiši.
Niti da brojim svice.
I zvezde.
Onda kada sam prestala da se igram...moj um je postao moje igralište.
Moje reči su postale lopta – mogu da ih dobacim gde hoću – do Tibeta ili Aljaske.
Moje telo je postalo moja slikovnica.
I kule od reči niko nikada nije srušio...
Neko je nekada rekao da sam luda... iako ne zna da sve ono što sam ja –
On već nosi u sebi.
Samo ga je – onog dana kada je napustio teren – uspavao,
A ja – morala sam da idem do suštastva da ga probudim.
Iz strašnog košmara probudio se kreativni potencijal.
Radost življenja,
A ne postojanja.
I ne želim nikad,
Baš nikad više...
Da živim život
Uspavana.
Onda kada smo prestali da se igramo...
Ja
Nisam.
(baki, deki i mom detinjstvu)
21.8.2018.
Vozovi su i dalje bili čisti, nisu probijali satnice i termine,
Stizali su na vreme i bučnim zviždukom su odvozili ljude do Boke.
Letovalo se bez „pametnih“ telefona, zapravo, bez telefona uopšte.
U kući je postojao jedan, sa velikom antenom, koji je signal hvatao samo u jednoj sobi.
Slale su se razglednice i prodavci suvenira su bili daleko ljubazniji.
Školjke smo nalazili češće i češće smo razgovarali sa ljudima na plaži.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Kuća i dvorište su mirisali na mamin jelovnik, na vruću pogaču i izgorelo drvo.
Sedeli bismo kraj šporeta samo ne bismo li čuli puckatanje, a jutrom bi nas budilo krčkanje ručka i
Lavež psa u dvorištu.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Smišljali smo izgovore ne bismo li ostali duže napolju sa drugarima.
Stideli smo se simpatija i krišom smo pravili spomenare.
Seckali smo ljubavne sličice iz novina i skupljali smo stripove i postere.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nikada nismo bežali od kiše jer nismo imali šta za uništiti – ni frizuru, ni šminku.
Nismo mogli nakvasiti neka „važna“ dokumenta.
Ni račune.
I smejali smo se starijima dok od te iste beže.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Moj deka je bio živ.
Nosio je mantile i kapute, mahao je sa prozora voza i nosio moju sliku u novčaniku.
Pričao je o meni sa oduševljenjem i često me nosio preko ramena.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nisam bila svesna bakine bolesti i nije mi bilo jasno kako to da toliko mršavi i
Da su joj leđa povijena.
Nisam znala šta znači rak,
Niti sam bila svesna njegovih trulih ruku koje odvlače ljude u nepovrat.
Onda dok smo se još uvek igrali...
I dok sam posmatrala zvezde sa Tare... u meni se rađala velika tuga,
A onda kada sam se vratila – deke nije bilo više.
Ostali su kaputi, torbe i slike.
Onda dok smo se još uvek igrali...
I smrt se činila kao igra.
Zamišljala sam da možda plešu valcer na nebu i uvek sam se pitala – da li se smeju?
Kao što sam i mislila da – onda kada im to sve dosadi, sva ta monotonija rajskih oblaka –
Sa tih istih oblaka mogu da siđu, da nastave starenje onde gde su stali
I pridruže se mom odrastanju onde gde su ga napustili.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Jedva smo čekali da odrastemo i često smo glumili probleme odraslih.
U našim očima, odrasli su bili tako jaki, a mi smo kroz tu glumu želeli da ih dosegnemo.
Maštali smo o zanimanjima i nismo bili svesni da ćemo preći 20-tu sa pitanjem
Da li smo se zaista pronašli?
Pa ćemo menjati vokacije i bežati od naših snova iz straha...
Baš iz tog straha da se, možda ipak, ostvare.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Maštali smo o životu poznatih i tada... nisam ni sanjala da će mi danas najveći cilj biti –
Život u hipi prikolici, daleko od bremena tehnologije i civilizacije.
Maštala sam o egzotičnim plažama – a sada o divljim vodopadima.
Nekada o letovanju – a sada o kampovanju pod vedrim nebom.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nisam znala vrednost prirode.
Ni njenu isceljiteljsku moć.
Svaki dan bismo trčali po livadi bez da znamo da i priroda ima svoje osmehe...svoj jezik...
I neki su odrasli bez da to i shvate.
Kao što i dalje nisu izgubili „san poznatih“.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nismo znali da se, sutradan, nećemo više javljati jedno drugom na ulici.
Ni da će se onaj sa „najboljim autom“ praviti da nas ne poznaje.
Nismo znali koliko ćemo izgubiti dok stičemo.
Ni koliko ćemo se smanjiti dok rastemo.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Brojali smo svice...
Pravili igračke od flaša...
Torte od blata...
Kule od peska...
A kad smo sagradili svoje domove,
Uredili naše sobe,
Srušili smo sve ono što smo sagradili između nas.
Zatvorili smo se...
I prijateljstva su se svela na „zvaću te na kafu“, a šolje su uvek ostajale prazne.
Onda dok smo se još uvek igrali... nismo znali da se, nekada, više nikada nećemo igrati.
Onda...onda smo prestali da se igramo...i deca su polako napuštala terene i igrališta da odrastu...
Neki su se odselili, kao i ja.
Ali nam i dalje titra osmeh kad na igralištu ugledamo neku novu decu...
Osmeh, pak, polako prekrije tuga kada postanemo svesni blještavog sjaja malog ekrana...
Šta smo sve izgubili dok smo postali robovi materijalnih stvari?
I kako da taj odgovor ne bude upravo – dušu?
Ni ja se možda više ne igram loptom... ali, onda kada sam shvatila apsurdnost –
Slobodu sam prihvatila oberučke –
Ja zapravo nikada ne mogu izgubiti ono što sam bila...
I odrastanje me nije sprečilo da uživam u kiši.
Niti da brojim svice.
I zvezde.
Onda kada sam prestala da se igram...moj um je postao moje igralište.
Moje reči su postale lopta – mogu da ih dobacim gde hoću – do Tibeta ili Aljaske.
Moje telo je postalo moja slikovnica.
I kule od reči niko nikada nije srušio...
Neko je nekada rekao da sam luda... iako ne zna da sve ono što sam ja –
On već nosi u sebi.
Samo ga je – onog dana kada je napustio teren – uspavao,
A ja – morala sam da idem do suštastva da ga probudim.
Iz strašnog košmara probudio se kreativni potencijal.
Radost življenja,
A ne postojanja.
I ne želim nikad,
Baš nikad više...
Da živim život
Uspavana.
Onda kada smo prestali da se igramo...
Ja
Nisam.
(baki, deki i mom detinjstvu)
21.8.2018.
© Jovi Aleksova
Коментари
Постави коментар