Memoari osećanja

Neka ovi spisi, čitaoče, budu uspomena o svetu nekada. Podsetnik da se ovde gde smo mi bili vratite. Upozorenje na ono šta ste izgubili. Ovo su moji memoari o njoj. Ali su ujedno memoari o svetu i to…ne samo zato što je ona bila moj svet, već zbog svih onih svetova koje sam našao u njoj i koji su mi, jednog dana, brutalno oduzeti.

Onog dana kada je njena mršava figura ušla u moje vidno polje nisam ni zamišljao da će svet postati gluv i nem. U tom trenutku, to je delovalo kao fikcija, bilo je toliko nemoguće da… smo zaboravili da uživamo u tome što imamo.

Na možda neki čudni predosećaj, zatreperila mi je zenica, a potom se dugo zaledila, u realnosti samo minut-dva, dok je u meni odzvanjala čitava večnost. Kao da sam eto, sasvim nesvesno i možda instiktivno, želeo da upijem sliku te žene, da je sačuvam i razmišljao sam „…ukoliko je dobro zapamtiš – niko ti je neće oduzeti…“

Bio je 13.novembar i ulicama Pariza odzvanjala je vika i pucnjava, ogromni, crni naslovi su isplivavali na vestima i u novinama baš onako kako je pljuštala i krv nevinih. Nekontrolisana histerija širila se gradom gore nego bilo kakva epidemija.

I ona je žurila da se spase… i još odmah… ono što sam video na njoj bile su sitne pege i neuredna, ridja kosa slepljena od znoja i prašine tog zlokobnog dana, oči boje topljene karamele i kratki, dečački žuti nokti kojima je povlačila mantil koji joj je u trci smetao.

Stala je ugledavši mene projektovavši večnost, i gle čuda, baš tada… u Parizu 13. novembra, objavili su vanredno stanje – baš onako kako sam se ja osećao tada.

I možda jesmo preživeli tadašnju pucnjavu i napade ali, dragi čitaoče, ono što je usledilo bilo je daleko gore… Ostani sa mnom dok ti uz izdisaje pišem.

Sa upoznavanjem, rekla mi je da se zove Edit i da je crveno njena omiljena boja. Nosila je smešne košulje i široke maslinaste pantalone. Posle treće tekile teturala se nalevo i grlila bi me češće, ali slabije. Imala je dosta mana ali ih nikada nije poricala, psovala je mnogo i nekada mi se činilo da su joj maniri neka strana reč i da nema baš nikakvu informaciju o njenom značenju.

Na njenim jakim ramenima kao da su stajali ogromni albatrosi – ta njena divna i zastrašujuća mogućnost letenja i nepripadanje zemlji joj je ujedno iskrivila ledja. Bila su blago povijena, a ja sam često zamišljao kako priča sa tim dalekim, divljim pticama. Zamišljao sam je  kao onu kojoj je letenje jedino što ima od života. Bila je jednako predivna i ponosna u tome. Živela je na zvezdama. Na mesecu. I to znam tako što mi je detaljno opisivala svaki krater i svaku nesavršenost u njemu. Paraidolije su bile jedne od njenih omiljenih igara.

„Vidiš…tamo gore…postoji jedan krater koji podseća na usnulu majku…“

„Aha?“

„I jedan koji izgleda kao čajnik, a tu sasvim do njega – mladunče lisice.“

Noge su joj bile mršave, a skočni zglobovi blago izbačeni. Žalila se na bol u zglobovima ali ja sam znao da ukoliko bismo uzrok tražili u nečemu psihičkog porekla -  to je bilo samo zbog toga jer joj nije toliko prijatno na zemlji.

Crvene čizme delovale su tako široko i veliko na njenim nogama. Kolena bi joj klecnula svaki put kada bi zakoračila i imala je čudnu opsesiju da na stepenik uvek prvo nagazi levom nogom, a onda kada bi igrala – pravila se da zna sve pokrete.

Obrve su joj bile tanke i smešne, a oči okrugle i tužne. Uglovi usana uvek su joj bili blago povijeni nadole i njen ceo izraz lica odavao je neku tihu tugu. Neku tugu koja ne govori univerzalnim jezikom, tugu kojoj sam ja prevodilac.

Sve što sam ikada čuo od nje…

Bilo je poneko „Volim te“ ali rečeno u izvijenoj formi, govorila je onako kako govore filozofi – nikada direktno, kao da se plašila da tako ne uguši neku magiju koja obitava njenim rečima. Slušao sam njen smeh i njen plač. Mislim da je plakala najglasnije od svih, isto kao što se smejala najtiše, kao da je sreća nešto čega bi se trebalo stideti. Nije nikada pričala o sreći, ali sam znao da je srećna onda kada je sa mnom. Onda kada posećujemo muzeje i galerije. Onda kada se divi umetničkim delima. Uzdahnula bi duboko onda kada bi joj se neko delo baš dopalo.

Zvuk njenih čizama bio je simfonija koju sam sa radošću očekivao, kao kada satima slušate radio samo da bi na redu došla „ta vaša“ pesma. Kada bi bila blizu, slušao bih je kako diše, a onda kada bih je zagrlio – to disanje bilo je najmanje čujno, kao da je u meni nalazila spokoj. Okretala bi istu ploču nekoliko puta jer je, eto, imala samo tri omiljena muzičara. Reči je akcentovala smešno i sa nekim blagim uzvikom. Volela je da priča o umetnosti i Fridi Kalo, a onda kada ne bi pričala… pevala bi. Tada joj je glas dobijao neki sasvim drugačiji ton i ja sam znao da, ma šta god pevala i na kome god jeziku, svi će je razumeti. Umetnost je svakako univerzalni jezik – i tome me je ona naučila.

„…Cause I’m a voodoo child…“ odzvanjalo je po nekoliko puta dnevno njenim zidovima i uvek bi žmurila kada sluša pesmu koju voli.

Sve što sam ikada osetio sa njom…

Bio je mir. Tišina. I savršena skladnost. Kao da je moje neurone slala na spavanje. Kao da je bojila slike mojih očiju. Sa njom sam rezervisao kartu do Meseca i to jednosmernu. I nikada se nisam vratio odatle. Sa njom su slike Fride Kalo dobijale nov smisao i sve oko mene vrištalo je „Edit“. Bila je svugde i ja sam je osećao i onda kada nije bila tu. Viđao sam je u slikama i crtežima, čuo sam njen glas u njenim omiljenim pesmama, a jutrom bi i onda kada nije tu – video njeno lice u jastuku. Misli o njoj prepunile su moju glavu i često mi je njeno ime curilo kroz uši. Svi su odjednom znali ko je Edit i ko je ona… meni. Ljubav je napokon dobila značenje i smešan Editin akcenat. Ta vrteška sa koje nikada ne bih sišao, zauvek zaljubljen u trenutke letenja. Osećaj pronalaska nečega što sam izgubio u prethodnim životima, osećaj sanjarenja onda kada smo budni, osećaj blagog komešanja u stomaku, osećaj uživanja i večnosti… sve to me je zagrlilo oberučke i znao sam da u tom zagrljaju želim zaspati.

Ono što sam okusio s njom…

Bili su meki mafini i puter kifle i iako je volela da provodi vreme u kuhinji – kuhinja izgleda nije volela da provodi vreme sa njom. Ali je dala skroz novi ukus životu, neki egzotičan, nešto što do tada nisam probao ali sam se ipak osmelio na taj korak. Nešto što dugo ostaje na jeziku i nešto što rastapate polako i pažljivo. Kao da smo životu dali novi recept, naš recept - skroz jedinstven i možda ukusan samo nama. Onda kada bih je ljubio mogao sam da okusim to i  zbog toga sam uvek želeo da je ljubim ponovo i ponovo.  Tu negde usred poljupca osetio bih njen blagi osmeh koji je imao ukus nepoznatog tropskog začina na koji se odmah navučete jer za mene nije imalo veće sreće od njene sreće sa mnom. Ona je imala ukus pobede. I poraza. Mira. I revolucije. Ukus toplog leta i hladne zime. I kada bi svako od nas imao svoj recept, njen bi bio sačinjen od kontradikcije. I voleo sam to, kao kada je nešto ujedno slatko i ljuto. Edit je bila takva.

A miris nje…

Kao miris lotosovog cveta. Nijedna žena ikada nije mirisala kao ona. Želeo sam da što više upijem njen miris iz straha da ga možda nekada ne izgubim. Onda kada sam joj rekao da miriše na lotosov cvet rekla mi je: „To je netačno i apsolutno nemoguće!“

Ali ona nije bila svesna njene magije jer je sa njom svakodnevno živela. I nije znala da, popodne, na primer, miriše kao pepermint bombona. Da joj kosa miriše na kišu. A ramena na venac divljih cvetova. Zapamtio sam miris njenih pisama. Njene farbe za kosu. Miris njenog dolaska. I odlaska. Miris iščekivanja. Sve na svetu imalo je miris i onda kada se dovoljno potrudimo, možemo da ih osetimo i nekada čak i vidimo. Crvena boja je posle nje oduvek mirisala na ruže i jutra sa njom, a posle njenog odlaska i dalje sam mogao da vidim miris nje kako lebdi u stanu, stajao bih sve dok me ne oboji kompletno i tek onda sam mirno nastavljao u ostatak dana.   

I onda su jednog dana, još strašnijeg od tog 13. novembra, sve te stvari počele da se gube. Nisam izgubio Edit fizički, niti sam izgubio njenu ljubav, ali čula – čula su lagano krenula da umiru bez povratka. Puter kifle i mafini više nisu imale ukus i mada smo se ljubili više i jače – više nikada nisam mogao da je osetim.

Mirisi i boje su bledeli.

Miris nje mogao je ostati zabeležen samo u mojim neuronima.

„Bojim se…“ rekao sam „…da ćemo ostati bez ičega.“

A onda kada je zaplakala – nisam mogao da čujem njen plač.

Zvuk njenog hoda je utihnuo.

Pesma „Voodoo child“ se završila po poslednji put.

Sa zamračenim vidom uspeo sam da pročitam naslov u novinama: „Čula moraju umreti. Osećanja truju ljudsku rasu!“

Ceo svet je tog dana otišao na spavanje. Postali smo samo bleda masa, zamrznute mašine.

U tim trenucima kao da sam mogao da pročitam njene misli: „Više nikada neću videti slike Fride Kalo…“

Dragi čitaoče, o našim vremenima možda samo svedoče umetnička dela i ovi moji spisi. Poslednjim treptajima i drhtavim rukama uspeo sam da zapišem sve ovo u želji da će neko nekada ovo naći. U želji i nadi da tamo negde postoji neko ko i dalje vidi. Neko ko se sakrio. Ko je uspeo da izbegne ovu katastrofu. Neko ko će se možda tek roditi.

Dragi čitaoče, molim te, ako postojiš – probudi nas. Molim te, ne zaboravi – osećanja su razlog zbog kojih su umetnici živeli. Osećanja su ono što su nas činila ljudima. Predivna i nekada brutalna. Osećanja su bol i lepota i lebdenje u beskonačnom krugu.

Ja nikada neću zaboraviti ono što sam osetio…

Slike,

Miris,

Ukus,

Dodir,

Zvuk

Nje mi niko nikada ne može oduzeti iz glave.

I možda

Slike,

Miris,

Ukus,

Dodir,

Zvukovi

Blede.

Ali ne bledi osećaj. Zauvek sam zarobljen i spavam u večnosti.

Dragi čitaoče,

Ti nećeš videti

Pomirisati

Okusiti

Dodirnuti

Ni poslušati

Ljubav i umetnost.

Nećeš. Sem ako nas ne probudiš.

Za ljubav je potrebno dvoje.

A za umetnost – osećaj.

Dragi čitaoče,

U svetu gde sve umire…otišao sam da je pogledam…po poslednji,

Poslednji put.

© Jovi Aleksova

slika preuzeta sa: tumblr.com