Priča o devojci koja je kašljala zvezde

Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica izgubila medu.
Mesec je smatrao da nije bitno ono što je lepo, zato se nije dugo zadržavao u ukrašenom centru grada, tu gde su blještale reklame i ogromne svetiljke. Lepota je dosadna, lepotu vide svi, i tu je mesto gde njena čar grli svoju završnicu.
Zbog toga, mesečeve duge trepavice su najčešće ljubile bare koje su toliko zabačene da još uvek niko u njih nije zagazio.
Bilo je jedanaest sati uveče, a ja sam pio čaj u starom lokalu. To je bio lokal mog deke koji je, u to vreme, bio očuvan i privlačan za mušterije. Bio je poznat po indijskim čajevima i kineskoj hrani. Sada je na taj lokal motrio samo mesec i par stalnih mušterija, uglavnom moji prijatelji.
Trepavica meseca pala je u moj čaj crni čaj, a ja sam otpio zrak meseca.
Sedeo sam tik do prozora čija su krila bila od starog drveta, tu smo pre par godina udomili nove stalne mušterije – moljce.
U lokalu je bio samo još jedan stariji čovek, imao je šestdesetak godina i nedavno je napustio domarski posao u osnovnoj školi. Pio je toplo mleko i grickao biskvite.
Odmah do mene bio je prašnjavi gramofon, vrtela se ploča Deana Martina koja bi, s vremena na vreme, krenula da secka i prekida.
“When you dance down the street… with a cloud at your feet… you are.. in… love”
Ovo nije bio lep deo grada, onaj gde žive buržuji, gde su kapije masivne, a garaže učestale. Ovo je bio zaboravljeni deo grada, deo grada gde bi, možda slučajno, zalutao neki turista koji je prvi put ovde. I mesec nas je često posećivao zbog toga, gledao bi u moj prozor i spuštao trepavice u moj čaj, ili na zvono našeg lokala. To me je i zbližilo sa njim, vremenom sam zaključio šta mesec voli, a šta ne. Učio sam njegove mene i vešto ih predviđao. On mi je pokazivao sazvežđa i njegovu zvezdu mezimicu.
Mada je znao da je to pogrešno, ipak, za svu svoju decu treba imati jednako ljubavi.
Izgubljen u mesecu, zanesen pesmom, razmišljao sam o mlečnom putu onda kada mi je vidno polje preplavila neka ljubičasta silueta.
Fiksirajući pogled uočio sam devojku ledene kose na koju su se spuštale ruke meseca i mazile je. Nosila je ljubičasti kaput, i dok je nameštala rukav istog, zagazila je u baru ponevši zrak meseca na svojoj cipeli.
Pogledala je u mala vrata lokala, pisalo je “Zatvoreno”, a zatim u mene koji je sedeo kraj prozora. Mahnula mi je i slegnula ramenima, bila je zbunjena, pokazala je u pravcu ulaza i na znak “Zatvoreno”.
Prišao sam i otvorio vrata, a u tom trenutku, oko mene je zaigrao najdivniji miris ovog sveta. Možda kupina, ili borovnica, nisam mogao da prepoznam.
“Ahaaa! Ipak radite!”, rekla je ušavši unutra.
“Iskreno, retko i imamo mušterije…”, rekao sam, a ona me pogledala malo upitno.
Sela je za sto do mog i naručila čaj od matičnjaka. Mršavim prstima otkopčala je svoj kaput, skinula ga i prebacila na stolicu.
Nosila je veliki džemper prljavo bele boje, duboke pantalone i crne cipele. Oko vrata joj je, gle slučajnosti, sijao mesečev kamen, a na levoj ruci mali prsten ametista.
Namestila je kosu, a zatim se okrenula prema meni: “Baš kišovit dan…”
Delovala je usamljeno i kao da želi da na to zaboravi konverzacijom.
“Da…Nisi baš ljubitelj kiše?”
“Zapravo, jesam, obožavam kišu. I volim da se šetam onda kada je kiša, izgleda da sam tako došla i do ovog skromnog lokala”, nasmešila se i obuhvatila šolju čaja.
“Prvi put si u ovom kraju grada?”, pitao sam, mada je bilo očigledno.
“Iskreno jesam i žao mi je zbog toga. Baš mi se sviđa ovde, možda i postanem stalna mušterija, šta misliš?”
“Voleo bih”, rekao sam u trenutku kada je ona spustila šolju čaja posle velikog gutljaja, a i u njen čaj od matičnjaka pala je mesečeva trepavica zagolicavši ga svojim odbljeskom.
Pitao sam je kako se zove i dok je govorila “Anabel”, onako poetski kao Edgar Alan Po, zakašljala se dva-tri puta i promrmljala “Pardon”.
Mora da je primetila moj čudan pogled, nešto između čudnog i zbunjenog sa primesama zaprepašćenosti, oduševljenja. Bio sam sve to jer…iste sekunde kada se Anabel zakašljala iz njenih ustiju izašlo je pravo malo sazvežđe, a njenom prednjem zubu ostala je da boravi jedna mala zvezda.
Možda bih to pripisao halucinaciji da nisam pogledao u Mesec koji je bio jednako zbunjen kao i ja. Znao sam da je ona nešto što bi Mesec voleo, čemu bi se divio, ali nisam mogao ni da pretpostavim ovakav ishod Anabeline pojave.
Veliki satelit je usmerio svoje trepavice ka njoj, ka Anabel - našao je svoju davno izgubljenu rođaku, majku svih zvezdi.
Nisam bio siguran da li sam dovoljno dostojanstven da sa majkom zvezdi uopšte i pričam, ali Anabel me ohrabrivala, postavljala pitanja, zbijala smešne šale. Pravila se da je sve u redu i da ne poseduje baš nikakve magične sposobnosti.
Pričala mi je o istoriji. O prirodi. I o divljim vodopadima na mestu gde je sagradila svoju vikendicu. Pričala mi je o letnjim danima tamo i o tome kako su je leptiri uvek smatrali šumskom nimfom, te su sletali na njenu kosu dok bi ona upijala svu toplotu leta.
“Ona nikad nije bila obična…” pomislio sam.
Kroz njen smeh čuo sam zvezde padalice koje se bore sa zvučnim zidom, a Mesec nije prestajao da motri na nju te večeri. Ni te večeri, a ni kasnije. Mesec i ja borili smo se da kročimo u univerzum zvan “Anabel”, i od tada, mi smo suparnici.
Mada ne ljuti suparnici, Mesec je znao da treba da je pusti da sija dok je na zemlji i da time zadivljuje ljude tako da sve zvezde budu ponosne na svoju majku.
On je stalno milovao njenu ledenu kosu, a trepavice su oko Anabel satkale pravi plašt.
Anabel nije bila kao druge devojke, Anabel je bila posebna. Oduvek.

slika preuzeta sa: pinterest.com

Sa svojih dvadeset, već je podarila život mnogim zvezdama, a zvezda Danica je samo jedna od njenih ćerki, Mesečeva miljenica. Odrasla, a razmažena, uvek u želji za pažnjom.
Devojka koja kašlje zvezde imala je mršave prste, u koje sam uvek gledao onda kada bismo pili čaj, ili kada bi držala štapiće dok je jela kinesku hranu, ili kada bi pisala pesme.
Prvi put kada mi je rekla da piše pesme, tražio sam od nje da mi pokaže svoja dela. Stidljivo je donela svoj pohabani notest i čim sam okrenuo prvu stranu – jato svitaca izletelo je van.
Tada sam primetio da na jagodicama svojih mršavih prstiju nosi jaja svitaca koja se izlegnu tek onda kada piše. Larve se hrane rečima i iz reči se transformišu u blještave svice.
Onda kada je odlučila da me dodirne ostavila je larve tek sveže od pisanja i rekao sam joj, onako šekspirski, da da bi zaživele u svica – morala bi da nastavi da me dodiruje.
Od tada, mlada Anabel, dodirivala me je svaki dan. Kada bi ostavljala knjige na policu, drugom rukom bi dodirnula rame. Kada bi šetala, držala bi me za ruku. I grlila me. Mnogo. I dugo.
Naš prvi poljubac bio je značajan kao sletanje Nila Armstronga na mesec, ja sam bio on, a Anabel i mesec, i zvezde.
Poljubio sam je, prvo kratko, pazeći da se Mesec ne pobuni, a kada sam video da je Mesec odobrio našu zemaljsku vezu, poljubio sam je dugo skinuvši zvezdu sa njenog zuba.
Ljubila me. I dodirivala. Toliko da sam postao skrovište njenih svitaca, odmaralište njenih zvezdi.
Spavala je isključivo na levoj strain kreveta i govorila kako je vreme apsurd. Ujutru bih na njenom jastuku pronalazio nove zvezde, njih bih istresao preko terase i one bi vrlo brzo našle put do nebeskih visina.
Pomagao sam joj, jer je svakog dana kašljala je sve više zvezdi, bila je požrtvovana majka. Ja sam bio ponosan iako sam znao da će možda, jednoga dana, iskašljati sve zvezde, ispuniti celo nebo.
Šta radi majka zvezdi onda kada ih više ne rađa?
I to sam ubrzo saznao, onda kada je Anabel punila dvadeset treću. Napravili smo veliku tortu sa kraterima meseca i odabrali 23 belih svećica. Slušali smo Deana Martina jer sam joj, kako kaže, vratio nostalgiju za bakom i davnim vremenima.
Ledena kosa joj je bila loknasta, i pri gašenju svećica, Mesec joj je nežno pomerio kosu. Ugasila je svećice, kašljucnula, ali gle čuda – nije izašla nijedna zvezda.
Anabel me tužno pogledala, ali Mesec je znao da je pre nedelju dana iskašljala poslednje sazvežđe i sazvežđe koje je izmislila – samo za mene.
Pogledala me pogledom zbunjenog mačeta i legla u moje krilo. Tog dana nismo jeli tortu, a u danima koje su usledili – ona nije iskašljala nijednu zvezdu.
Ležala je na terasi, pila crno vino i govorila o svojoj sudbi kao da je Anabel Li. Svaka uteha bila je beznadežna, a Anabel je rekla da želi da mi uruči poslednji poklon i da nakon toga odpluta do velikog Meseca.
Da bi mi uručila poslednji poklon morao sam da joj pozajmim mlečni put koji sam, iz ljubavi prema njoj, lako pronašao, a iz našeg mlečnog puta Anabel je rodila ništa drugo do – maleni Mesec, još uvek mokar od zvezdanog soka.
Predala mi je maleni mesec i rekla da, kada veliki Mesec ostari i umre, ja ću morati da postavim novi jer ću biti jedini koji će imati ruke, ona se sad pretvara u veliku zvezdu.
Obećao sam joj to, posle svega, to je bilo najmanje što sam mogao da uradim za majku zvezdi.
Legla je u svilenu postelju, mlada, a univerzumski stara, Anabel. Legla je i sa malo napora rekla: “Volim te”. Zatim je sklopila svoje krupne oči, a ja sam dugo, baš dugo posle toga, gledao kako sa njenog tela leti zvezdana prašina i koja beži da tu ne bi ugasnula.
Mesec je uzeo u svoje naručje i rekao mi pogledom: “Hvala što si je čuvao.”
A ja sam promrljao “Nema na čemu, sada je ipak tvoj red.”
Ja sada svake večeri, bez teleskopa, gledam veliku Anabel. Njeni kraci drže ruke sa Mesecom, a ona često dodiruje moje zvono lokala i moj čaj. Danica je i njena mezimica, mada je često kritikuju što luta po neznanim barama.
Pre tri godine, na ovom istom mestu, po istom kišovitom danu, vidno polje ispunila mi je ljubičasta silueta.
Silueta koja mi je kasnije ispunila život, iskašljala sazvežđe, i rodila maleni mesec.
I rekao bih:
“Hvala, hvala ti Anabel, zato što si mi ostavila ceo univerzum da u njemu živim” da mi se i ta zahvalnica ne čini jako, jako malom.

“…Jer večite snove, dok mesec sjaj toči, 

snivam o Anabel Li;

kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči

prelepe Anabel Li…”

-Edgar Alan Po

© Jovi Aleksova