Velike sitnice

 „…Kada bih vam rekla da nisam mislila da će se sve ovako završiti, lagala bih. Moj život je bio kao jako loš film sa predvidljivim ishodom… U svakom trenutku, znala sam gde će me odvesti ljudi koji me ne razumeju… Ali, da li me je razočarao kraj? Ili ljudi?“

Osećanja. Prepravljenost istim. Mont Everest na leđima. Nijagarini vodopadi u grudima. Strah. Zadovoljstvo. Anksioznost. Blaženstvo. Jeza. Zanos. Zapanjenost. Zadivljenost. Prezir. Krivica. Jad. Strast. Briga. Beznadežnost. Razočarenje.

I jedno ime: Ines.

Možda je kasno da vam o njoj pišem sada i verovatno je sve ovo trebalo reći njoj, ali tada – situacija je bila komplikovana, a ja sam tek pre par minuta, došavši u stan loknaste Ines, shvatio koliko toga ima u onome što ne vidimo.

Vidite, oči nas vrlo često varaju, fiksiraju se na određeni deo tela, tačnije – lice, kompletno ispuštavši druge bitne sitnice – stav tela, otvorenost, zatvorenost, povijenost, stegnutost – te sitnice koje nam mnogo toga mogu reći samo ako bismo bili veštiji posmatrač. A čak i na licu, programirani smo da ne vidimo sve – te mikro ekspresije koje u deliću sekunde pokažu pravo osećanje osobe, pravo lice, bez autocenzure. Vremenski, to je samo treptaj i drhtavica sekunde, ali treptaj i drhtavica mogu spasiti živote. Mogu ogoliti. I mogu nas približiti… ili udaljiti.

Ines je rođena 26. marta, u periodu „mankai“ odnosno – punog procvata japanske trešnje. Kada biste je pogledali, imali ste utisak da se svet uvek rađa, iznova i iznova. Svaki put onda kada je ona sa vama.

Dubinu boje njenih očiju mogao sam da poredim sa majkom Zemljom, svemoćnom i neustrašivom, iz koje sve polazi i u koju se sve vraća.

Njena loknasta, riđa kosa, bila je neobuzdana kao krdo divljih konja. Često sam, na njenim dugim, loknastim, riđim pramenovima, zamišljao njih kako slobodno trče, nesputani i veličanstveni, kako su jedno sa svojom slobodom i naposletku – kako su i sami sloboda.

Imala je duge trepavice i smešan, mali nos, kratke prste, koščate šake, i uvek crveno nalakirane nokte.

Njen vrat, skoro da je nekako rigidno bio položen, kao i njena leđa. Ramena su joj bila blago povijena ka napred i kako sada tumačim – tako je želela da zatvori sve ono što se u njoj nalazilo.

Živela je u staroj, oronuloj zgradi i nikada me nije pozvala da svratim. Na čaj. Kafu. Razgovor. Sretali bismo se u parku, u lokalnom, jeftinijem kafiću, na džez svirkama.

O, kako je samo volela džez!

Uvek kada bi čula džez – to bi prestajala da bude Ines koju inače znam. Njeno telo bi se opustilo, oči bi joj postale širom otvorene i mogla je da igra satima.

„…Take my lips, I'll never use them

Take my arms, I want to lose them…“

Pevušila bi dok bi odlazila do šanka da nam uzme piće.

I uvek je govorila: „Samo još jedna pesma!“

Tako bismo ostali do kraja, ispratili muzičare i ostajali sve dok osoblje ne bi počistilo lokal. To su bili, verovatno, jedini trenuci kada je Ines otvorenije govorila, mada je najviše pričala o umetnosti. O vrednosti muzike. Govorila je da,  kada sluša džez, to je praznina u ispunjenju. I zato ga je toliko volela.

„…Znaš, kao da ceo svet stane… I nema ničega… A opet… U džezu ima baš svačega… Tako se osećam povodom muzike.“

„A šta je sa slikarstvom?“ pitao sam.

„Drugačije je… mislim, osećam se… kao da me slika progutala. Prvi put kad sam videla ’Devojku sa bisernim minđušama’ plakala sam.“

„Zašto?“, pomislio sam, ko još plače gledavši tu sliku?

„Ne znam… nešto u njenim očima…“

I ta ista Ines, znala je mnogo više o ljudima nego što ću ja ikada znati. Izgleda da je i mene čitala kao knjigu. Nekad mi je dovršavala rečenice… Ili mi govorila kako se osećam, verovatno preciznije nego što bih ja opisao.

Trebalo mi je vremena da shvatim, ali ona je oduvek govorila:

„Ja samo sve posmatram…“

„Kako misliš… sve?“

„Pa, na tebi…“

Šta je mogla da vidi? I šta sam sve pokazivao? Rekla je da veruje da sam tužan čovek, a ja pak nisam video njenu tugu. Mogao bih da se zakunem – bila je tako srećna, ta Ines, moja Ines, iako nikada nije bila moja. Često sam i mislio kako ta žena, takva žena, i ne zaslužuje da bude bilo čija.

A nekada su mi čak padale sulude ideje na pamet – čoveče, Ines bi mogla da bude ratno oružje u pogrešnim rukama! Odvedite  je da prisutvuje zasedanju političara – i ubrzo će nastati opšti haos!

Zamišljao bih je kako neustrašivo priča: „Vi, zapravo, to ne mislite… Upravo ste se odali da lažete.“

I onda kada bi istina ugledala zoru, nikome ne bi bilo jasno – kako?

A Ines bi samo progovorila: „Ja samo sve posmatram.“

I njene neobuzdane lokne bi napustile skupštinu.

Naravno, sve ovo je bio plod moje mašte, ali ne lažem kada kažem da sam zbilja mislio da Ines stvarno može biti jako opasna.

Volela je čaj od kupina.

I bila je precizna u crtanju.

Onda kada bi joj bilo dosadno, posmatrala bi ljude na ulici i smišljala njihovu priču, uvek tako živopisno da sam je par puta pitao: „Ti znaš ove ljude?“

Na šta je ona odgovorila: „Ne, samo maštam…“

Obožavala je Japan i priznajem da me motivisala da se više o njemu informišem. Za par meseci, znao sam gradove, njihovu klimu, specifičnost japanskog cveta i ponešto o zen budizmu. Čak sam pročešljao i bušido – kodeks samuraja i informisao se o materijalu kimonoa. Onda kada sam se bliže upoznao sa lepotom japanskog cveta, nisam mogao da ga ne vidim u Ines, svaki put.

Njeno bledo lice, poput gejše, i blago rumeni obrazi  - pokazivali su da proleće može biti svakog dana, svakog dana kada ste sa Ines.

Ali… postojao je jedan problem. Jedna komplikacija koja nas je udaljila. Koja je udaljila. Ines je, za mene tada, bila misterija. I mada je ona o meni znala sve, ja o njoj – ništa. Nisam znao ništa o njenim osećanjima, o njenim strahovima, ni o njenim nadanjima.

Vidite, Ines je bila jedna od onih koje su o svojim osećanjima govorile jako malo. Bila je vešti preskakač sa teme na temu. Izbegavala je odgovore kao šurikene, plašeći se da ću je možda poseći. Bio sam ljut na Ines, o, kako sam samo bio ljut. Kako je mogla da mi ne kaže ništa?

Zašto nije govorila ništa?

I nekada kada bi počela… ja bih je prekinuo, u želji da je prestignem, da o njoj zaključim. Tako sam bio žedan njenih osećanja.

A ta Ines… Nikada nije rekla „Volim te“, umesto toga – pričala mi je o haiku poeziji. Davala mi je male suvenire. I dugo gledala u moje oči.

Ta Ines… nikada nije rekla „Boli me“, samo bi se povukla da svoje otćuti. Nije se nikada žalila. A kada joj je baka umrla – saznao sam od drugih. Ni tada mi ništa nije rekla, samo me je zagrlila i u tom zagrljaju dugo ostala.

Ta Ines… nikada nije plakala. Već je imala običaj da se dugo ne javi na telefon. Nije odgovarala na poruke. Niti se pojavljivala na džez svirkama.

Ta Ines… bila je srećna, bez da vam kaže. Samo bi se dugo smejala sa vama. Prosipala bi humor kao da poseduje nepresušnu fontanu istog.

Ta Ines… činilo se da se ne plaši ničega. A zapravo je samo vešto izbegavala ono čega se boji.

Ta Ines… blago bi spustila i uvukla usne onda kada sluša o političarima. I tek kasnije mi je bilo jasno – gađenje.

Sve emocije loknaste Ines bljesnule su u meni. Ona je, zapravo, sve osećala! Samo je ja nikada nisam gledao dovoljno da to i vidim… provalivši u njen stan ne bi li je našao, u meni su se ozarile sve slike male Ines. Sve slike osećanja.

Nije mi nikada rekla da me voli, ali su joj se zenice širile svaki put kada bi me pogledala. Kao da je želela da me upije. Davala mi je sitne poklone, koji su za nju bili jako simbolični. Davala mi je sebe, a ja to nisam mogao da razumem.

Nije nikada plakala. Ali bi pognula glavu, jako sitnim, kratkim i ponovljenim treptajima – zapravo zaustavljavši suze. Glas bi joj blago zalepršao, a ja sam bio nem da bilo šta upitam ili odgovorim. Suviše očaran lepotom – zaboravio sam da i japanski cvet diše.

Nije se ničega plašila. Međutim, kada bismo pričali o budućnosti, u treptaju sekunde, njene obrve bi se podigle i privukle, jamica na vratu postala bi izraženija i na kratko bi brzo udahnula vazduh.

I sada… kada se setim… često ste mogli da u njenim izražajima primetite blagu asimetričnost. Zato što je voljno jako teško „pravilno, simetrično“ odglumiti emociju.

I nekada kada se smejala, desni ugao usana bi bio blago povijen. Taj osmeh bi i potrajao duže no što ste inače očekivali da emocija traje.

Dlanovi bi joj se često znojili.

I ponekada nije gledala u vas.

Njena ramena kao da su htela da zatvore grudi.

I kao da se plašila da, jednoga dana, sve to ne iscuri van.

Ines je bila čudna. Ines je govorila telom. I licem. Sitnim gestovima pažnje. I kada bi vam govorila o umetnosti – budite sigurni da ste joj bili posebni. Ines je živela za muziku. Dobre knjige. Vino. I slikarstvo.

Ines je volela Keruaka. I bila je inspirisana knjigom „Na putu“. Maštala je o daljini, inspirisana širinom sveta.

Prolazili su dani, a Ines je bila odsutna duže nego obično… prelazio sam sve parkove, sva naša mesta, prolazio sam pored njene zgrade ne bi li je ugledao… Ali ona se nije pojavljivala. Dugo je nije bilo i džez u kome je Ines zapravo postajala prava Ines, više nije imao isti zvuk. U meni se rađala teskoba, strah i tuga i ma koliko ludo zvučalo – odlučio sam da provalim u njen stan. Očigledno – nikada nisam to pre radio, zato mi je trebalo sat vremena da obijem stara, drvena vrata. I polako… ušetao sam u njenu malu oazu.

Ovaj stan… bio je Ines.

Skice razbacane po podu.

Otvorene knjige.

Mirišljavi štapići.

Budine statue.

Bonsai drvo.

Džez ploče.

Kolekcija pesama o ljubavi.

Biljni čajevi.

I tu na stolu… mali rokovnik.

I papirić.

Otvorivši ga, samo sam još više uvideo koliko je nisam poznavao. Poslednji datum bio je 13.12., dakle, pre mesec dana. I ta stranica počinjala je sa:

„…Kada bih vam rekla da nisam mislila da će se sve ovako završiti, lagala bih. Moj život je bio kao jako loš film sa predvidljivim ishodom… U svakom trenutku, znala sam gde će me odvesti ljudi koji me ne razumeju… Ali, da li me je razočarao kraj? Ili ljudi?“

Kroz suze sam čitao o njenim najdubljim osećanjima, o osećanjima prema meni, prema svetu, o njenom bolu… Sve se najednom složilo… vidite,  njena unutrašnjost bila je kao katedrala – niste znali u koji detalj da prvo pogledate, ali svi ti detalji zajedno – činili su veličanstvenu Ines.

Bio sam ljut na sebe. Na svet. Na moje prerane zaključke. Na moju nesposobnost da je pročitam. Na moju nesposobnost da joj pomognem, a bio sam osoba kojoj je najviše verovala…

I sada… gde je Ines? I kako sam samo mogao da ignorišem njenu rečenicu „Životinje bolje razumeju ljude nego sami ljudi.“

U njoj je bilo ljubavi za sve što hoda. A u meni – samo prerani zaključci. Ljutnju prema Ines zamenio je bes prema sebi samom.

Tog dana – odlučio sam, boriću se za sve Ines ovoga sveta. Za ljudsku emociju. Za razumevanje. Za vešto posmatranje. Za ohrabrivanje. Za to kako da saznamo da neko vrišti onda kada ne kaže baš ništa.

Gde je Ines? Ne znam.

I mada su prolazile godine… i dalje nisam znao.

Ali, setio sam se članka o japanskim cvetovima i rečenice:

„Samo trešnjino drvo zbog svoje veličine traži dosta prostora, traži sunce i preporučljivo ga je saditi tako da bude usamljeno, da bi došlo do izražaja pri cvetanju…“

Razočarana u ljude, Ines je otišla da cveta sama. I nakon par godina, shvatio sam još jednu lekciju – uticaj drugih na naše živote.

„Trešnjin cvet je karakterističan po tome što kada pada, svi cvetovi opadaju odjednom.“

Oh, da, umalo da zaboravim, na papiriću na stolu pisalo je:

„Little did they know… under all this snow

A thousand flowers glow.“ *

I celu studiju… i ceo moj slučaj Ines simbolično sam nazvao

„VELIKE SITNICE“

 

fotografija preuzeta sa: pinterest.com

„Malo su znali… pod svim tim snegom

Hiljadu cvetova sija.“*

© Jovi Aleksova