Žito

Stara, srećna pesma na radiu.
Sunce uporno u svom pokazivanju.
I tvoja mršava ruka na volanu.
Pramenovi kose su mi nepopustljivo upadali u vidno polje zbog letnjeg vetra, a zraci sunca su milovali moje umršene uvojke i bivali odbijeni na staklu tvog ručnog sata.
Lenonke su ti bile prašnjave iako sam te više puta opomenula da bi, bar jednom, mogao da ih obrišeš.
Stari kabrio je brujao, borivši se da održi brzinu.
Gledala sam u tvoje ruke, a potom bi mi pogled putovao do tvog ručnog sata i odbljeska, dok sam malićem sklanjala kosu.
"Možeš li, molim te, da promeniš pesmu? Previše je srećna." 
Bio si jedan od momaka kome sreća nije smetala samo onda kada je tvoja.
Promenila sam stanicu, na drugoj je bio Mocartov rekvijem, nešto što je više ličilo na tebe.
"Dobro, to može" odobrio si.
Uzdahnula sam i zavalila se na sedište.
Kapljica znoja putovala je po autoputu moje kože i doživljavala udes na kružnom toku mojih grudi.
Haljina mi je uporno spadala sa ramena, lagani letnji materijal kao da se borio da odleprša sa vetrom.
Tirkizna boja. Leti nosim tirkiznu boju. Tebi je oduvek bilo smešno to što boje delim po godišnjim dobima.
Tirkiz, žuta, svetlo plava, svetlo roze - leto.
Braon, narandžasta, zatvoreno zelena - jesen.
Kraljevsko plava, siva, krv crvena - zima.
Koral crvena, lavanda - proleće.
Čekala sam da me pitaš pitanje čiji te odgovor mučio. To nije bilo bilo kakvo pitanje, to je bilo pitanje na koje sam Ja znala odgovor, možda sam i bila jedan.
Dodirnula sam tvoje koleno, onako kako to činim kada pričamo o ozbiljnim temama.
Kažu da kontakt uliva poverenje, psihološka caka.
"A, šta misliš..." počeo si "šta je smisao života? Mislim, ne kao individualno, kao što je nekom spašavanje života, ili kao tebi - pisanje, već generalno?"
Evo nas. Putanjom života pričamo o smislu istog.
Pogledala sam u prekinuti oblak na nebu, njegovi komadići bili su rasuti. Kao i tvoj život. 
A odgovor je bio prost. Okrenuo si se ka meni, a u tvojim naočarama ugledala sam moj sigurni izraz - onakav kakav deca imaju kada napokon nauče tablicu množenja.
"Znaš, danas samo životarimo, preživljavamo, parazitiramo... gledamo da imamo dovoljno za čulna zadovoljstva, zaboravljajući stimulaciju uma, zadovoljstvo duše."
Upitno si me pogledao, tvoje obrve virile su van okvira lenonki. Čekao si da nastavim.
"Generalizovani smisao života bio bi...živeti, ne životareti. Svakog dana postaviti neki maksimum, praštati, voleti...čak i onda kada nas leđa bole od noževa drugih i iako je put mokar od trulih pljuvački drugih."
Pletenicom pletem snove i gledam tvoje pale izgubljene oči.
Nisi našao smisao nigde, ali ti se sviđa moja ideja o životu i govoriš kako sam ljudima Sunce u svetu Apokalipse.
Bez mene si kao vojnik koji je posle rata izgubio vođu, državu...i više nema zbog koga da vodi taj rat. 
Ne znaš ni kako, jer nema predvodnika da ti uruči gromkim glasom drugu komandu. Od svih, jedino ti je ostala "MIRNO!" - i ti mirno čekaš smrt. 
Ne vuci cigle preko svog mozga.
Možda je tvoj smisao samo da me voliš, pa da se iz toga rodi naš smisao - porodica, kuća u Pragu?
Ili pak...možda ti ljubav prema meni otvori vrata tvog smisla. 
Možda, kada te odvedem na izložbu u petak, vidiš delo umetnika koje će te uvući u svoj poziv, usisati tamo.
Tada se potrudi da tu i ostaneš.
Možda ti bakica na semaforu, dok joj pomažeš da pređe ulicu, ispriča kratku priču o njenom unuku koji je od dvorišta napravio skromni azil za pse lutalice.
I to bude to.
Potreban ti je bum, dragi.
Preokret.
Bomba Hirošime koja će se srušiti na tvoj um i otvoriti ta nova vrata - i ti ćeš znati da je to napokon to.
I bićeš srećan jer je Tales jednom davno rekao: "Upoznaj samog sebe!", a tada ćeš znati sebe do sitnog atoma.
I kažem ti, misli o tome, jer je Dekart jednom davno rekao da sve dok mislimo - postojimo.
Dok prolazimo putem oivičenim žitom, ti staješ i usporavaš, vičeš kako te žito podseća na boju moje kose i da želiš da mi pokloniš listove za skromnu svesku uspomena. Imala sam taj mali rokovnik u kome sam lepila ruže, propusnice sa koncerata, omote čokoladica, fiskalne račune, autobuske karte...
Kidaš žito nijanse moje kose, vraćaš se u auto, i stavljaš ga u moje krilo.
A onda pališ naš stari kabrio koji bruji i zatim ubrzavaš, kao da žuriš da stigneš svoj smisao koji nikako ne može da pobegne, već samo može da čeka.
Brojčanik prelazi brzinu od 180, a ti žuriš toliko da tvoje koleno biva pod skoro pravim uglom, stežeš volan dok gledam u tvoje vene na rukama i kao da se ljutiš što smisao još uvek ne možeš da stigneš.
Stari kabrio ne može da isprati brzinu, volan se trese i polako gubimo koordinaciju.
"Uspori", govorim ti, plaši me brz tempo života jer svetlost bljesne i ostavi samo požar.
I „Ne boj se, draga, dok sam ja tu“ bila je rečenica koja je odzvanjala dok prašnjavim autom slećemo u to isto žito koje smo osiromašili.
Okreti...
Okreti...
Škripa auta...
Udarci...
Slike detinjstva...
I opet ista srećna pesma na radiu...
Da mi lice nije unakaženo, nasmejala bih se sarkazmu.
Komadići stakla zabodeni u tkivo...
Bol...
Krv...
Zima?
Sada već crveni uvojci...
Slike mojih radosti...
Moja pisaća mašna...
Budistički spisi...
Vibracija večnog „om“...
Gangrene...
Lomljenje kostiju...
I finalni okret.
„Spasi se!“ kažem, „poslednji atom iskoristi da spasiš sebe, ne mene.“
I dok me pitaš „Zašto?“ prosto ti odgovaram krkljanjem kroz reči: 
„Budalo, ja sam svoj smisao našla, došla sam samo da tebe uputim da živiš.“ Da je bilo vremena, rekao bi da će bez mene biti užasna tama, ali nadam se da ti je jasno da se jedina svetlost krije u nama samima.
Svitac nikada ne može svoju svetlost dati drugom, ali mu može prosvetliti put. Ili mapu.
Uprljan zemljom i krvlju izvlačiš se iz prevrnutog auta, a žito i ja gorimo u bljesku požara iz koga smo u prasku bili rođeni.
Halucinacija svitca koji me vodi do neba dok lagano sklapam oči...poslednje što čujem je pucketanje vatre, a moj svitac me smešta na kraku zvezde.
Zar već mrak? I zar već zima?
Više ne čujem kako me dozivaš, mada vidim crvenu svetlost koja nas odvlači, iako za mene odmah ustanovljuju – definitivno mrtva.
I drago mi je,
Što su te sunce moje kose,
Ljubav moje duše,
Uputili da živiš.
Živi, dragi, ja sam dugi niz godina pisala
I moja pisaća mašina je otkucala završnicu.
Živi, dragi, 
Nemoj da životariš, 
Ceni život koji sam 
Svojom poslednjom ljubavlju
Podarila nikom drugom 
no Tebi.

© Jovi Aleksova

fotografija preuzeta sa: pinterest.com