Ako i dalje voliš... (nastavak1)
*
Zakasnila sam.
Sekund.
Minut.
Sat.
Dan.
Pogrešan korak u tangu oduzeo je život osobi sa kojom sam najviše volela da plešem. Osobi sa kojom je svaki korak bio ispravan, čak i onaj najtrapaviji izveden bez imalo razmišljanja, čak i sapletanje, padovi. Nismo nikada znali da igramo engleski valcer, ni salsu, a budila sam u tebi talenat za život, za igru. Imao si želju da naučiš sve životne korake, kao dete koje tek učite da hoda.
Subotom uveče, kada ne bismo imali novca, otišli bismo na nasumičnu zabavu nekih buržuja, u gomili ljudi niko nije primećivao naš dolazak. Stopili bismo i upali bez propusnice. Držao bi me za rame dok bismo se gurali kroz masu.
A onda, plesali bismo, ne tako otmeno kao oni. Merkali bismo njih, buržuje, smišljali im životne priče i probleme, smejali bismo se njihovoj uštogljenosti, a oni bi nama krišom jer smo „prosti“.
Pili bismo skupo vino i uvek iznova učili engleski valcer.
U početku si govorio „Draga, ovo je pogrešno, hajdemo kući“, dok nam takva subota nije postala rutina. Bio si uporniji u svojoj nesreći no pojedinci u svojoj lenjivosti da ipak posao krenu od sutra, mada je nesreća uvek malo i to – lenjivost.
Sreća je odveć bila blizu ako ka njoj težimo.
Ti nisi imao vremena, želeo si sve „na tacni“.
I dala sam ti ljubav na tacni, ali sreća, sreća je drugačija. Ona se traži u sebi samom. Žao mi je samo što nisam uspela da prosvetlim tunel tvog uma i odvedem te do svetla.
Na kraju tvog tunela bila je smrt i to je bila tvoja svetlost.
Moram da se naviknem dok gledam tvoju rupu na obrazu, kao u „Borilačkom klubu“. Moram da se naviknem da je smrt rutina. Možda si i ti kao glavni lik „Borilačkog kluba“ pokušao da ubiješ Tajlera, ali si umesto mračnog dela sebe ubio celog sebe.
Pipam tvoje hladno telo, hladnije no posle hladnog tuša kojim sam te treznila onda kada te ljudi na poslu navedu na piće. Kada njihove tragedije postanu tvoje. Kada se gubiš u njihovim lavirintima.
Dođavola, nikad nisam želela da se moja koštana srž istanji bez tebe. Da dobijem prvu boru bez tebe.
Htela sam da ta bora bude bora posle naše svađe. Bora mrštilica.
Htela sam da ta bora bude bora posle smeha glupoj svađi. Bora smejalica.
Nisam htela da dobijem menopauzu bez tebe.
A htela sam...da živim, starim, umrem...sa tobom.
Da li je to sebično? Da li smo mi u ljubavi sebični?
A sećam se...ostavila bih ti uvek poslednje parče hleba. Poslednje parče lazanji koje obožavaš. Hladna strana jastuka bi bila tvoja, a nekad, nekad bih te čak pustila da spavaš do zida.
Ali sada...nisam te pustila da spavaš.
Probudi se.
Otvori oči i još jednom opsuj rano ustajanje. Još jednom ljutito skuvaj kafu i pomiluj našu mačku dok ti prede oko nogu. A onda reci „Druškane, moram da radim“.
Odi na taj posao.
Vrati se.
Pričaj mi o problemima istog.
Slušam.
A onda vodimo ljubav.
I, dok ležimo nakon toga, žališ se na ogrebotinu po leđima i kažeš „Dovoljna mi je jedna mačka“.
Mrlja na podu je tamna. Dobila je svoj krajnji smisao...ispostavilo se...da je to smrt.
I večiti umetnik opet se protivi time.
Pogledala sam tvoje ruke i izražene vene na istima. Vene kroz koje je život stao. A, kako sam samo volela život istih i tvoju gestikulaciju. To kako se unosiš u ono što objašnjavaš. Svaki tvoj pokret. I navika da ti gledam u prste koji su čarobni.
Kazao si da ne razumeš zašto toliko volim ruke. A, ja, plašila sam se da ti priznam...
Plašila sam se da ti priznam da u petak, trinaestog marta, dok si pušio cigarete na terasi, neprestalno sam gledala tvoje prste i divila se pažnji koju posvećuješ ravnoteži cigarete u isto vreme želeći da me uzmeš kao nikotin.
Otpuhivao si dim, pravio kružiće, a zatim ih razbijao prstom.
Kao dim uvek sam bila bespomoćna pod tvojim prstima.
Gubila se, nestajala, stapala sa svemirom...
Postajala nešto veće. Nešto univerzumskih razmera.
I ruke? Zašto ruke?
Rukama stvaramo, ubijamo, grlimo. Put od srca do spoljašnosti su ruke, ruke su taj most. Ne oči, oči nisu ogledalo duše i oči varaju. Pa, svi ti glumci koji tako verodostojno glume plač ljutim kapima za suze. Svi ti glumci koji u gnevu zatvaraju oči.
Ali ruke...nema laži u rukama. Ni u tvojim gde si držao pištolj.
I verovatno bi na ovo priznanje odgovorio sa „Filozofiraš“, moj čoveku od nauke.
Čoveku od istine.
Pobegao si u smrt.
I znam, za par trenutaka moram da okrenem svima poznati broj hitne pomoći, ali isto tako znam da je ovo poslednji put da te gledam. Mirno. Kao da spavaš. Poslednji put gledam tvoje vene i život koji je nekad kroz njih strujao. Tu tamnu krv.
Bojim se. Bojim se da sam od onih koji će za par trenutaka opet pokušati da ožive mrtvog.
Pa onda drmaju.
Viču.
I na kraju plaču.
A treba biti sabran.
Pomiriti se sa sudbinom. Nešto što je oduvek bilo najteže u životu.
I da li uopšte sudbina postoji? Je li tvoja smrt zapisana u zvezdama? U kućama natalnih karti?
Nisam takav čovek, nisam jedna od sabranih ljudi, onih koji bi glumili sabranost, ili čak – čovek koji bi to probao...
I još jednom...
Drmanje.
Otvaranje očiju.
Provera pulsa i otkucaja.
A onda opet uzaludnost, i kapljice suza po tvom obrazu.
Moj čoveku od nauke...
Od istine...
Volela bih samo da te probudim i kažem,
„Je l' vidiš, ipak smrt nije istina?“
I onda te poljubim i dodam,
„Ljubav je istina.“
Ljubav.
© Jovi Aleksova
Zakasnila sam.
Sekund.
Minut.
Sat.
Dan.
Pogrešan korak u tangu oduzeo je život osobi sa kojom sam najviše volela da plešem. Osobi sa kojom je svaki korak bio ispravan, čak i onaj najtrapaviji izveden bez imalo razmišljanja, čak i sapletanje, padovi. Nismo nikada znali da igramo engleski valcer, ni salsu, a budila sam u tebi talenat za život, za igru. Imao si želju da naučiš sve životne korake, kao dete koje tek učite da hoda.
Subotom uveče, kada ne bismo imali novca, otišli bismo na nasumičnu zabavu nekih buržuja, u gomili ljudi niko nije primećivao naš dolazak. Stopili bismo i upali bez propusnice. Držao bi me za rame dok bismo se gurali kroz masu.
A onda, plesali bismo, ne tako otmeno kao oni. Merkali bismo njih, buržuje, smišljali im životne priče i probleme, smejali bismo se njihovoj uštogljenosti, a oni bi nama krišom jer smo „prosti“.
Pili bismo skupo vino i uvek iznova učili engleski valcer.
U početku si govorio „Draga, ovo je pogrešno, hajdemo kući“, dok nam takva subota nije postala rutina. Bio si uporniji u svojoj nesreći no pojedinci u svojoj lenjivosti da ipak posao krenu od sutra, mada je nesreća uvek malo i to – lenjivost.
Sreća je odveć bila blizu ako ka njoj težimo.
Ti nisi imao vremena, želeo si sve „na tacni“.
I dala sam ti ljubav na tacni, ali sreća, sreća je drugačija. Ona se traži u sebi samom. Žao mi je samo što nisam uspela da prosvetlim tunel tvog uma i odvedem te do svetla.
Na kraju tvog tunela bila je smrt i to je bila tvoja svetlost.
Moram da se naviknem dok gledam tvoju rupu na obrazu, kao u „Borilačkom klubu“. Moram da se naviknem da je smrt rutina. Možda si i ti kao glavni lik „Borilačkog kluba“ pokušao da ubiješ Tajlera, ali si umesto mračnog dela sebe ubio celog sebe.
Pipam tvoje hladno telo, hladnije no posle hladnog tuša kojim sam te treznila onda kada te ljudi na poslu navedu na piće. Kada njihove tragedije postanu tvoje. Kada se gubiš u njihovim lavirintima.
Dođavola, nikad nisam želela da se moja koštana srž istanji bez tebe. Da dobijem prvu boru bez tebe.
Htela sam da ta bora bude bora posle naše svađe. Bora mrštilica.
Htela sam da ta bora bude bora posle smeha glupoj svađi. Bora smejalica.
Nisam htela da dobijem menopauzu bez tebe.
A htela sam...da živim, starim, umrem...sa tobom.
Da li je to sebično? Da li smo mi u ljubavi sebični?
A sećam se...ostavila bih ti uvek poslednje parče hleba. Poslednje parče lazanji koje obožavaš. Hladna strana jastuka bi bila tvoja, a nekad, nekad bih te čak pustila da spavaš do zida.
Ali sada...nisam te pustila da spavaš.
Probudi se.
Otvori oči i još jednom opsuj rano ustajanje. Još jednom ljutito skuvaj kafu i pomiluj našu mačku dok ti prede oko nogu. A onda reci „Druškane, moram da radim“.
Odi na taj posao.
Vrati se.
Pričaj mi o problemima istog.
Slušam.
A onda vodimo ljubav.
I, dok ležimo nakon toga, žališ se na ogrebotinu po leđima i kažeš „Dovoljna mi je jedna mačka“.
Mrlja na podu je tamna. Dobila je svoj krajnji smisao...ispostavilo se...da je to smrt.
I večiti umetnik opet se protivi time.
Pogledala sam tvoje ruke i izražene vene na istima. Vene kroz koje je život stao. A, kako sam samo volela život istih i tvoju gestikulaciju. To kako se unosiš u ono što objašnjavaš. Svaki tvoj pokret. I navika da ti gledam u prste koji su čarobni.
Kazao si da ne razumeš zašto toliko volim ruke. A, ja, plašila sam se da ti priznam...
Plašila sam se da ti priznam da u petak, trinaestog marta, dok si pušio cigarete na terasi, neprestalno sam gledala tvoje prste i divila se pažnji koju posvećuješ ravnoteži cigarete u isto vreme želeći da me uzmeš kao nikotin.
Otpuhivao si dim, pravio kružiće, a zatim ih razbijao prstom.
Kao dim uvek sam bila bespomoćna pod tvojim prstima.
Gubila se, nestajala, stapala sa svemirom...
Postajala nešto veće. Nešto univerzumskih razmera.
I ruke? Zašto ruke?
Rukama stvaramo, ubijamo, grlimo. Put od srca do spoljašnosti su ruke, ruke su taj most. Ne oči, oči nisu ogledalo duše i oči varaju. Pa, svi ti glumci koji tako verodostojno glume plač ljutim kapima za suze. Svi ti glumci koji u gnevu zatvaraju oči.
Ali ruke...nema laži u rukama. Ni u tvojim gde si držao pištolj.
I verovatno bi na ovo priznanje odgovorio sa „Filozofiraš“, moj čoveku od nauke.
Čoveku od istine.
Pobegao si u smrt.
I znam, za par trenutaka moram da okrenem svima poznati broj hitne pomoći, ali isto tako znam da je ovo poslednji put da te gledam. Mirno. Kao da spavaš. Poslednji put gledam tvoje vene i život koji je nekad kroz njih strujao. Tu tamnu krv.
Bojim se. Bojim se da sam od onih koji će za par trenutaka opet pokušati da ožive mrtvog.
Pa onda drmaju.
Viču.
I na kraju plaču.
A treba biti sabran.
Pomiriti se sa sudbinom. Nešto što je oduvek bilo najteže u životu.
I da li uopšte sudbina postoji? Je li tvoja smrt zapisana u zvezdama? U kućama natalnih karti?
Nisam takav čovek, nisam jedna od sabranih ljudi, onih koji bi glumili sabranost, ili čak – čovek koji bi to probao...
I još jednom...
Drmanje.
Otvaranje očiju.
Provera pulsa i otkucaja.
A onda opet uzaludnost, i kapljice suza po tvom obrazu.
Moj čoveku od nauke...
Od istine...
Volela bih samo da te probudim i kažem,
„Je l' vidiš, ipak smrt nije istina?“
I onda te poljubim i dodam,
„Ljubav je istina.“
Ljubav.
© Jovi Aleksova
slika preuzeta sa: pinterest.com
Коментари
Постави коментар