Ako i dalje voliš...

Dragi svi,
rešila sam da sa vama podelim početak/uvodni deo moje knjige koja je u progresu. Nimalo nije lako - pre godinu dana rodila se ideja, što znači da sam pre godinu dana otpočela ovaj svoj "projekat"... Sve bi bilo okej da nedavno nisu moji fajlovi (moje pisanije) zbog kvara kompjutera otišli u nepovrat, i od knjige, ostalo je tek dvadesetak stranica.
Aliiii - eto mene opet, još upornija u tome da je JEDNOM završim.
Na kraju krajeva, ono što vam je u glavi - e to vam niko nikada neće ukrasti. 

Pogledajte, pročitajte (ukoliko vas zanima mračnije štivo) i naravno - ako vam se svidi, širite dalje! 

U nastavku sledi tekst:

“And if you're in love, then you are the lucky one,

'Cause most of us are bitter over someone.

Setting fire to our insides for fun,

To distract our hearts from ever missing them.

But I'm forever missing him.”

…

Promenio se. Svaki sekund.

Minut.

Sat.

Dan.

Predstojeći meseci i godine.

Promenio se život. Strela je pogodila dugoočekivani centar bez mnogo krivudanja. 

Promenio se. Onoga trenutka kada sam te našla mrtvog u kupatilu.

Ležao si na pločicama bez trzaja, bez udisaja i sporih treptaja, te bele hladne pločice dobile su vrelu tamno crvenu razmrljanu boju. Svaka mrlja postajala je šira i šira, sve dok ne dobije svoj krajnji smisao.

Pričali smo dosta o smislu, ti si mi odveć tvrdio da je smisao uteha za budale i citiram „Smisao svega je besmislenost, draga...“ Sve što radimo jeste nebitno, jer ćemo svakako, jednog dana, skončati. Postaćemo malo hladnih kostiju i trulog mesa, ništa drugo no ukusna hrana hrana crvima. Nije bitno za čime čeznemo, nisu bitni uspesi ni padovi, bitna je samo smrt. 

U celoj rečenici, ti si uvek samo gledao tačku, te me često nisi razumeo. Tvog filozofa i pisca.

„Smrt je konačna istina, ostalo je samo šarena laž kojom gubimo vreme, laž kojom odlažemo jednosmernu kartu...“ govorio si dok si pušio cigaretu.

Kako sam se samo protivila time. Bila sam spremna da umrem, ali, samim tim, bila sam spremna da živim. I citirala sam ti Frojda „Ako želiš da živiš život, spremi se za smrt“, a ti si mi odgovarao takođe njegovom „Cilj života je smrt“. 

Bila sam spremna da iskusim stvari, da probam morske plodove i pričam očajno na češkom. Bila sam spremna da šetam Karlovim mostom dok ne svane i da pričam sa pijanim umetnicima o tome kako je umetnost rđav posao. 

I kako svi misle da smo mi davno propali.

Sa demonima u umu koji vuku okove oko našeg mozga i sprečavaju normalno funkcionisanje neurona.

Propalice smo. Koje spavaju po parku jer je neko obio naš atelje i ukrao sve vredne slike.

Pijanice smo. Koje povraćaju po wc-ima jeftinih pabova jer nas je jedina inspiracija napustila.

Naša verna muza. Prevarila nas je.

Prvom reakcijom, pokušala sam da zagrlim tvoje mrtvo telo koje je ležalo na podu. Ili, da ono po poslednji put zagrli mene. 

Nisam uspela, tvoja mrtvačka ukočenost mi je to otežavala i tvoja ruka svaki put bi spala sa mog ramena.

Zašto si mrtav? I zašto me ne zagrliš?

Zašto spavaš i, šta sanjaš kada se nađeš tamo negde, u univerzumu?

Jesi li već stigao do kraka naše omiljene zvezde?

Ne želim da mislim kako ćeš postati samo prah i pepeo. 

Pa onda, poput naivaca, zastupim teoriju o reinkarnaciji. I kako sam ja bila tvoja Mina Frojd. Zabranjena ljubav sakrivena po hotelima.

Dobro čuvana pod ključem misterije.

A u životu pre toga...možda Nefertiti zbog koje si promenio veru.

Tvoje plavičaste usne se ne smeju. I ako nisu često ni kada si bio živ. Tvoje mišljenje da je sreća daleko stvarno je udaljilo, sakrila se negde...negde tamo, možda pod Sizifovim kamenom.

Poljubila sam te. Dugo i oproštajno. Poljubila sam smrt u usta pokušavajući da joj udahnem život. Ali popularno mišljenje poznate bajke nije upalilo i sve što sam od tebe dobila jeste miris smrti. Isparavanje poslednjih atoma. Poslednji treptaji ćelija.

A onda drmanje,

Otvaranje očiju, 

Zatim ponovno drmanje tvoga tela,

Polaganje glave na tvoje srce, 

Još jednom – za svaki slučaj.

Pipanje arterija

Još jednom – za svaki slušaj.

I onda...muk...tišina u tvojim grudima.

I na kraju svega toga...uzaludnost.

I kapljice suza po tvom obrazu.

Smrt se opet poigrala sa životom kao što si se ti, u trenucima neuhranjenog ega, poigrao sa mnom. To sam ti oprostila.

Oprostila sam ti moju umetnost,

Prividnu ravnodušnost

I svaki put kada si povisio ton.

Oprostila sam ti...sve.

I oprostila bih ti mnogo više, jer je ljubav praštanje.

Ali dragi,

Nikako ti ne mogu oprostiti smrt.

A pričala sam ti...o lepoti sadašnjosti i kako je budućnost nesigurna, ali s tobom tako sigurna. Kao tlo pod nogama. Kao opipljivost istog. Kao svanuće. I kao mrak.

Trebalo je živeti...ćutati...pevati...igrati...spavati...buditi se...sa tobom.

Otišao si na spavanje bez mene, indirektno psovajući moju ideologiju o životu i kako je život dar iz dva prosta razloga – prvi, jer imamo umetnost. Knjige. Slike. Arhitekturu. 

To veliko što su nam omogućili mali ljudi opovrgavajući teoriju da je sve ništa kada umremo, da je sve prolazno.

Ostavili su...nešto. Večno.

A drugi razlog je – jer imamo ljubav. Zbog koje najčešće stvaramo ono što je večno...i to je razlog zašto su, od kad sam te upoznala, moji prsti često dodirivali pisaću mašinu.

I čudno je...mišljenje svih je „Zašto...zašto si mrtav? Trebalo je da me voliš!“

A moje je,

Zašto...

Zašto si mrtav?

Trebalo je 

Da te volim...

© Jovi Aleksova

slika preuzeta sa: pinterest.com