O meni, vama i granicama koje ne postoje
Zarđali čamac nasukan na divljoj obali, zvuk mira stopljen sa lakim talasima prozirno plavog jezera koje se prelama, baš onako, kao staklo. Majka Priroda je oduvek bila vešt staklorezac. Vajar. Muzičar. A najskuplja dela nalazila su se tamo gde smo odbijali da tražimo – umesto toga bežali smo u civilizaciju gradeći visoke kule i načisto zaboravivši lepotu jednostavnosti.
Drveće koje stoji i širi se na mestu na kome se rodilo. Zadovoljno – jer drveće nikada ne traži više od onoga što već ima. Malo svežeg vazduha i zemlje. I to mu je dovoljno za sreću. Mnogo toga se može naučiti od drveća samo ako bismo ga slušali dovoljno dugo.
Tog dana, naizgled običnog, a tako veličanstvenog – Sunce se rađalo u mojim rukama. Pružalo je svoje prste lagano, sijavši onda kada niko to i ne traži, a i zašto ne bi? Sijalo je zbog sebe, za sebe, a ujedno i za sve što dotakne. Da nije njegove svetlosti – pupoljci bi uvenuli i svet bi bio tako mračno mesto.
Divlji maslačci rastapali su se pod vetrom jer – maslačak se opet rađa sa svakim novim uništenjem. Bio je pravi dokaz o beskonačnoj igri forme. Moj omiljeni cvet. Podsećao me, između ostalog, na to kako možeš ubiti čoveka, ali ne možeš ubiti ideju. Možeš ubiti revolucionaristu, ali ne možeš ubiti revoluciju. Možeš ubiti umetnika, ali nikada njegovu umetnost.
Ideje, revolucija i umetnost žive večno. Oslobođene katarzom. Nesputane. Divlje.
U mojoj ruci bila je olovka, oružje u borbi za snove, ideje i umetnost. Za revoluciju.
Na telu stara, iznošena majica, na stopalima uprljane crvene starke.
Moja koža mirisala je na zemlju, jezero i sunce.
Splavovi su tiho plovili, poneki čovek bi mahnuo, a ja bih se osmehnula.
Ova olovka i rokovnik, u tom trenutku kada sam spoznala sunce – bili su jedino što imam. Stari prijatelji u mamurluku mračne, prožimajuće depresije; stari poznavaoci, slušaoci, posmatrači, u momentima vođenja od strane muza. Ja nisam ni u tom trenutku, dodirnuta od strane sunca, bila nešto veliko, ako bismo uzeli jednu socijalnu definiciju svega toga, ali bila sam ceo univerzum – stopljena s njim, neodvojiva od njega. Njegova kćer. Celo jezero. I okean. Mračna nebula. I roj svitaca.
Ovo što pišem i nisu reči, a pisanje nije dar – jer ja sam samo posrednik onoga što vidim i duboko osećam. Ja sam samo nemi posmatrač scenaria koji piše sam univerzum, huk vetra i zvuk divljih ptica. Božansko je dirigent, a ja sviram. I zato često u trenucima inspiracije delujem kao ludak, kao zanesenik.
Ono što osećam moj je kompas, i iako često lutam – ja nisam izgubljena. Ja sam istražitelj, avanturista, dete vođeno igrom talasa.
I ako vas nešto molim to je – ne divite mi se. To sve ste i vi sami – samo možda to još niste otkrili? Pobegli ste u civilizaciju jer je tamo lakše. Bez suvišnih pitanja, koračate korakom vojske i marioneta. I lakše vam je – lakše je ćaskati u 16h popodne o planu letovanja i psu vaše komšinice nego ostati sam sa mislima u 06h ujutru.
Nekad vam se čini da se vaš um ne umara i zato bežite od njega, stalno postavlja pitanja, vrednuje, odvlačeći vas od tišine jer ste nekada pomislili da mind-ful znači mind-empty, ali avaj, to ne možemo postići. Jedinke smo 21.veka, opterećene poslom i školskim sistemom zato što se to od nas očekuje, oduvek će u našem umu postojati bljeskovi karijere, posla, porodičnih veza...obaveza...zatim računice...i računi...ali, zastanite, sluštajte šta je između tih bljeskova.
U budizmu se kaže – budite planina i pustite da oblaci prođu. Vaše misli su oblak. Ne lepite se za njih, ne pokušavajte da objasnite oblak i njegovu prirodu, niti da vrednujete njegovu težinu.
Gledajte u plavetnilo koje je između. Čisto plavetnilo koje hrani oči. Slušajte zvuk između dva zvuka, dve vibracije. Osećajte između dva dodira. I ne mislite između dve misli.
Gledajte u sunce između dva zraka.
I možda zvuči suludo, šta osetiti između dve stimulacije, šta videti između dva bljeska, čuti između dva tona?
I vi, kao i ja, znate taj odgovor, odgovor je – ništa.
U takvim trenucima, trenucima ničega, istnita će vas zagrliti oberučke i vi ćete mirno spustiti glavu na njeno rame. Ni vi, kao ni ja, takve momente nećete moći opisati. Jer božansko se samo može spoznati. Kako inače opisati prazninu? Možete je samo ispuniti i osetiti celim svojim bićem.
Put putujete sami, a neko će vam već pokazati gde da tražite. U ovom trenutku, kad mi sunce treperi u rukama, to činim ja. Posrednik. Neko bi rekao – pisac. Neko bi rekao – kreativac. Ali ja nisam nijedno od ta dva, ja samo znam šta znači živeti kreativno, živeti otvoreno, van ljušture. Priče koje pričam i nisu moje, one su već postojale negde u univerzumu, samo su čekale nekog dovoljno otvorenog da ga zaposednu.
Šta za vas znači živeti kreativno, otvoreno? Možda još uvek ne znate, ali onde gde odgovora nema – odgovor će doći. I to će biti najprirodniji proces.
Tog dana, Sunce se rađalo u mojim rukama, pružilo je svoje prste ka mom čelu i ja sam tiho spustila glavu otvorivši srce.
Tog dana, Sunce mi je tiho šapnulo jednu tajnu, u trenucima kada se nije čulo baš ništa.
Priroda je zagnjurila u moju dušu, ili ja u njenu, jer granica nikada nije ni postojala.
Tog dana, Sunce i ja, poznavali smo se vekovima i kroz ehoe svih vremena.
Olovka se sama pokrenula, telo je nastavilo da diše i piše, a ja sam bila tamo negde... ćutala sam sa Suncem o istini. O večnoj tajni.
Tu tajnu, uz malo sreće i hrabrosti, spoznaćete sami.
30.4.2018.
© Jovi Aleksova
Drveće koje stoji i širi se na mestu na kome se rodilo. Zadovoljno – jer drveće nikada ne traži više od onoga što već ima. Malo svežeg vazduha i zemlje. I to mu je dovoljno za sreću. Mnogo toga se može naučiti od drveća samo ako bismo ga slušali dovoljno dugo.
Tog dana, naizgled običnog, a tako veličanstvenog – Sunce se rađalo u mojim rukama. Pružalo je svoje prste lagano, sijavši onda kada niko to i ne traži, a i zašto ne bi? Sijalo je zbog sebe, za sebe, a ujedno i za sve što dotakne. Da nije njegove svetlosti – pupoljci bi uvenuli i svet bi bio tako mračno mesto.
Divlji maslačci rastapali su se pod vetrom jer – maslačak se opet rađa sa svakim novim uništenjem. Bio je pravi dokaz o beskonačnoj igri forme. Moj omiljeni cvet. Podsećao me, između ostalog, na to kako možeš ubiti čoveka, ali ne možeš ubiti ideju. Možeš ubiti revolucionaristu, ali ne možeš ubiti revoluciju. Možeš ubiti umetnika, ali nikada njegovu umetnost.
Ideje, revolucija i umetnost žive večno. Oslobođene katarzom. Nesputane. Divlje.
U mojoj ruci bila je olovka, oružje u borbi za snove, ideje i umetnost. Za revoluciju.
Na telu stara, iznošena majica, na stopalima uprljane crvene starke.
Moja koža mirisala je na zemlju, jezero i sunce.
Splavovi su tiho plovili, poneki čovek bi mahnuo, a ja bih se osmehnula.
Ova olovka i rokovnik, u tom trenutku kada sam spoznala sunce – bili su jedino što imam. Stari prijatelji u mamurluku mračne, prožimajuće depresije; stari poznavaoci, slušaoci, posmatrači, u momentima vođenja od strane muza. Ja nisam ni u tom trenutku, dodirnuta od strane sunca, bila nešto veliko, ako bismo uzeli jednu socijalnu definiciju svega toga, ali bila sam ceo univerzum – stopljena s njim, neodvojiva od njega. Njegova kćer. Celo jezero. I okean. Mračna nebula. I roj svitaca.
Ovo što pišem i nisu reči, a pisanje nije dar – jer ja sam samo posrednik onoga što vidim i duboko osećam. Ja sam samo nemi posmatrač scenaria koji piše sam univerzum, huk vetra i zvuk divljih ptica. Božansko je dirigent, a ja sviram. I zato često u trenucima inspiracije delujem kao ludak, kao zanesenik.
Ono što osećam moj je kompas, i iako često lutam – ja nisam izgubljena. Ja sam istražitelj, avanturista, dete vođeno igrom talasa.
I ako vas nešto molim to je – ne divite mi se. To sve ste i vi sami – samo možda to još niste otkrili? Pobegli ste u civilizaciju jer je tamo lakše. Bez suvišnih pitanja, koračate korakom vojske i marioneta. I lakše vam je – lakše je ćaskati u 16h popodne o planu letovanja i psu vaše komšinice nego ostati sam sa mislima u 06h ujutru.
Nekad vam se čini da se vaš um ne umara i zato bežite od njega, stalno postavlja pitanja, vrednuje, odvlačeći vas od tišine jer ste nekada pomislili da mind-ful znači mind-empty, ali avaj, to ne možemo postići. Jedinke smo 21.veka, opterećene poslom i školskim sistemom zato što se to od nas očekuje, oduvek će u našem umu postojati bljeskovi karijere, posla, porodičnih veza...obaveza...zatim računice...i računi...ali, zastanite, sluštajte šta je između tih bljeskova.
U budizmu se kaže – budite planina i pustite da oblaci prođu. Vaše misli su oblak. Ne lepite se za njih, ne pokušavajte da objasnite oblak i njegovu prirodu, niti da vrednujete njegovu težinu.
Gledajte u plavetnilo koje je između. Čisto plavetnilo koje hrani oči. Slušajte zvuk između dva zvuka, dve vibracije. Osećajte između dva dodira. I ne mislite između dve misli.
Gledajte u sunce između dva zraka.
I možda zvuči suludo, šta osetiti između dve stimulacije, šta videti između dva bljeska, čuti između dva tona?
I vi, kao i ja, znate taj odgovor, odgovor je – ništa.
U takvim trenucima, trenucima ničega, istnita će vas zagrliti oberučke i vi ćete mirno spustiti glavu na njeno rame. Ni vi, kao ni ja, takve momente nećete moći opisati. Jer božansko se samo može spoznati. Kako inače opisati prazninu? Možete je samo ispuniti i osetiti celim svojim bićem.
Put putujete sami, a neko će vam već pokazati gde da tražite. U ovom trenutku, kad mi sunce treperi u rukama, to činim ja. Posrednik. Neko bi rekao – pisac. Neko bi rekao – kreativac. Ali ja nisam nijedno od ta dva, ja samo znam šta znači živeti kreativno, živeti otvoreno, van ljušture. Priče koje pričam i nisu moje, one su već postojale negde u univerzumu, samo su čekale nekog dovoljno otvorenog da ga zaposednu.
Šta za vas znači živeti kreativno, otvoreno? Možda još uvek ne znate, ali onde gde odgovora nema – odgovor će doći. I to će biti najprirodniji proces.
Tog dana, Sunce se rađalo u mojim rukama, pružilo je svoje prste ka mom čelu i ja sam tiho spustila glavu otvorivši srce.
Tog dana, Sunce mi je tiho šapnulo jednu tajnu, u trenucima kada se nije čulo baš ništa.
Priroda je zagnjurila u moju dušu, ili ja u njenu, jer granica nikada nije ni postojala.
Tog dana, Sunce i ja, poznavali smo se vekovima i kroz ehoe svih vremena.
Olovka se sama pokrenula, telo je nastavilo da diše i piše, a ja sam bila tamo negde... ćutala sam sa Suncem o istini. O večnoj tajni.
Tu tajnu, uz malo sreće i hrabrosti, spoznaćete sami.
30.4.2018.
© Jovi Aleksova
art by Nocluse
Коментари
Постави коментар