Постови

Traženje sebe u svetu bez smisla

Слика
Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana, Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehom I ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi, Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme. Ta torba ti je slomila rame. Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebe Zajedno sa svime što te boli. Reći ćeš da ne voliš ljude i Mrzećeš sebe zbog toga. Tog dana, te srede, ili četvrtka, Besno ćeš skinuti crni jesenji kaput Zajedno sa svim socijalnim maskama Koje si pokušao da skrojiš da bi ostao Neprimećen. One su se do te srede, ili četvrtka, Već duboko slepile sa tobom, Kopaćeš i grebaćeš tupim noktima Ne bi li ih poderao. I boleće te proces ponovnog traženja sebe. Nećeš se sećati kada si se izgubio Niti ćeš moći da pišeš Ni da stvaraš Jer su ugušili svu kreativnost u tebi Uniformisanjem, Gledali su te čudno onda kada si nosio boje I ti si mislio da je bezbolnije da postaneš siv. Spustio si kapke, Usne su ti postale ta…

Let mog rođenja i smrti po Himalajima

Слика
Tibet je bio topao u to doba godine, vazduh je bio oštar, a klima suva. Malo snega još je bilo utkano u tlo čineći kristalnu krunu Tibeta, ova najviša visoravan bila je jedan od miljenika Majke Prirode, zbog toga je krunisanje bilo sasvim sigurno i neizbežno.
Zastava crveno plave boje se lagano vijorila na planini Gefel, 8 kilometara zapadno od Lase. U prostorijama Drepunga, manastira i sveučilišta za budističke monahe, pripremalo se prvo jutarnje pevanje.
Svi budisti sedeli su u položaju zvanom „lotosov cvet“ dok im se miris tamjana pleo uz rukave crvene odore. Na sredini prostorije nalazio se gong, nakon prvog udarca kreće i prva molitva. Molitve se pevaju uz takozvano 'grleno pevanje'.
Obično se počinjalo sa „Om Mani Padme Hum“, pa zatim „Om Benza Satto Hung“, „Om Muni Muni Mahamuni Soha“... Mantra je morala da se izrekne, otpeva, 108 puta.
108 je, za budiste, sveti broj.
108 – broj kuglica na brojanici.
108 – broj izricanja mantri.
108 – vrsti meditacija.
108 – zemaljskih…

Žito

Слика
Stara, srećna pesma na radiu.
Sunce uporno u svom pokazivanju.
I tvoja mršava ruka na volanu.
Pramenovi kose su mi nepopustljivo upadali u vidno polje zbog letnjeg vetra, a zraci sunca su milovali moje umršene uvojke i bivali odbijeni na staklu tvog ručnog sata.
Lenonke su ti bile prašnjave iako sam te više puta opomenula da bi, bar jednom, mogao da ih obrišeš.
Stari kabrio je brujao, borivši se da održi brzinu.
Gledala sam u tvoje ruke, a potom bi mi pogled putovao do tvog ručnog sata i odbljeska, dok sam malićem sklanjala kosu.
"Možeš li, molim te, da promeniš pesmu? Previše je srećna." 
Bio si jedan od momaka kome sreća nije smetala samo onda kada je tvoja.
Promenila sam stanicu, na drugoj je bio Mocartov rekvijem, nešto što je više ličilo na tebe.
"Dobro, to može" odobrio si.
Uzdahnula sam i zavalila se na sedište.
Kapljica znoja putovala je po autoputu moje kože i doživljavala udes na kružnom toku mojih grudi.
Haljina mi je uporno spadala sa ramena, lagani letnji materijal…

Poslednji let jedne ptice

Слика
Kada bi me pitali o tebi Rekla bih da je tvoj život Tabla antipsihotika, Zamračena soba, Puna pepeljara  I violina.  Pričala bih o tebi Onako kako sam pričala O velikim umetnicima,  Sa visokim tonom i širokim zenicama, Gestikulacijom bih vajala tvoja ramena A treptajima zamišljala tvoje oči. „On je samo zalutao“ -   Pravdala bih te pred svakim Sa mišlju da su oni suviše mali  Da razumeju propasti velikih ljudi I gušenje u sopstvenoj egzistenciji. Oni su pokazivali na tebe Prstom optužbe  I možda bih im čak odsekla isti  Ako bi pokušali da te dodirnu Ili još gore – odvoje od mene  Opravdanjem da sam  Previše nežna da bih boravila u tvom Zagrljaju od žileta. Pričali su o tebi Sa prezirom i gađenjem, A moje uši bile su pune tvojih reči  O ljubavi – nisam ih slušala,  I dugo sam se pravila da ne znam  Da čitam Sa usana. I dok na godišnjici moje smrti  Navaljeni na nadgrobni spomenik Kroz izdisaje dima govore to isto,  čak i gore  o Tebi, Ja se bunim vetrom i apstraktnom materijom Jer mrt…

Kad sam ti rekla "Volim te"

Слика
Te večeri groblje je bilo toplije no inače. Spomenici su se sijali pod dodirima mesečevih zraka dok je vetar lelujao latice svežih ruža – donešene su jutros od strane onih koji još uvek nisu zaboravili svoje voljene. Noćne ptice su otvarale svoje oči i zurile ka svom ocu – Mesecu. Sove su bučno huktale kao da žele da probude i večno uspavane, dok su slepi miševi nečujno plesali na vetru. Ponoć je prošla, ali su njeni otkucaji još uvek odzvanjali. Miris skorašnje kiše zavlačio se između drveća dok su kapljice i dalje klizale preko imena na spomenicima, nežno golicajući ih. Ljudi su ugasili svetla i otišli da na jastuku slušaju priče svoje podsvesti. Kristalni lusteri nisu sijali u mraku, kreveti su postajali topli dok se vatra u kaminu gasila… Mrak se širio gradom i ulicama, ulazio je u kuće i u stanove ljudi, pružao je ruke ka njihovim kapcima i vrhom prstiju im je slao snove. Bili su budni samo oni koji vole ili oni koji pate. Broj prvih je, nažalost, bio znatno manji. Te večeri, 11.9.…

Dnevnik o duši

Слика
Septembar, 2016. O meni i O preokretu, O njemu koji nikada neće pročitati
Ispovest ili dnevnik? = pisane ispovesti Sedela sam na zemlji još vlažnoj od jučerašnjih iznenadnih poljubaca kiše, komarci su se skupljali na svežim barama dok je magla krila drveće od njegovih protivnika.
Gledala sam u  te okolne šume koje su, i pored dugih maglinih ruku, posustajale.
Nekadašnja divljina, moj dom i utočište, jecala je pod pritiskom civilizacije, gušila se u prašini sopstvenih smrskanih kostiju. Odjeci nekih starijih civilizacija, koje su vrištale za svojim nekadašnjim domom, gasili su se na bubnim opnama ljudi. Ili su se, ti isti ljudi, jednostavno pravili da baš ništa ne čuju, žureći da što više grade dok ruše.
Nebo se punilo gasovima plašeći da mu je ovo možda poslednji udah.
Ljudi seku šume, i nimalo ne plaču za drvećem... Snažne ruke pokreću još snažnije mašine, odnosno snažne mašine pokreću još snažnije mašine. Lepo oblikovane ljušture koje uprkos svojoj unutrašnjoj praznini grade domove…

Izbegavajući Nirvanu

Слика
Stvoreni smo u središtu presečene piramide a rođeni iz bokova boginja koje nikada do sada nisu rađale. Jedino odelo nam je koža, a na ramenima nam pada paučina svemira, ono što bi smrtnici nazivali kosom. Na ledjima nosimo drevne sanskrite, ispisani su kanom davno pre no što smo rođeni i pre no što je bilo šta rođeno. Često su otrovnim strelama želeli da nas ubiju oni koji nas nisu razumeli ali su uvek padali ničice pred našom ljubavlju. Ljubio si me ispred slepih očiju zapravo bez poljubaca, a ja sam bradom uranjala u tvoje telo koje je bilo bestelesno. Moje trepavice padale su na tvoje lice, sa njih si pio opijum i dugo gledao u mene koja sam bila prolazna. Kao i sve što postoji jer postojati unapred znači i nestati. Mirišeš moje odelo od kože i mada smo u čistom svetu i bez čula znaš da sam jednom mirisala na lotosov cvet čijom sam se rosom kupala. Sećala sam se toga šta si bio i kakvim smo koncem morali plesti za današnju vanvremensku tkaninu koja ipak odgovara vremenu od 360 ljudskih godina. Svemir je privid, živeti je sanjat…