Постови

Memoari osećanja

Слика
Neka ovi spisi, čitaoče, budu uspomena o svetu nekada. Podsetnik da se ovde gde smo mi bili vratite. Upozorenje na ono šta ste izgubili. Ovo su moji memoari o njoj. Ali su ujedno memoari o svetu i to…ne samo zato što je ona bila moj svet, već zbog svih onih svetova koje sam našao u njoj i koji su mi, jednog dana, brutalno oduzeti.
Onog dana kada je njena mršava figura ušla u moje vidno polje nisam ni zamišljao da će svet postati gluv i nem. U tom trenutku, to je delovalo kao fikcija, bilo je toliko nemoguće da… smo zaboravili da uživamo u tome što imamo. Na možda neki čudni predosećaj, zatreperila mi je zenica, a potom se dugo zaledila, u realnosti samo minut-dva, dok je u meni odzvanjala čitava večnost. Kao da sam eto, sasvim nesvesno i možda instiktivno, želeo da upijem sliku te žene, da je sačuvam i razmišljao sam „…ukoliko je dobro zapamtiš – niko ti je neće oduzeti…“ Bio je 13.novembar i ulicama Pariza odzvanjala je vika i pucnjava, ogromni, crni naslovi su isplivavali na vestima i…

O deci, odraslima i o detetu u odraslom

Слика
Onda dok smo se još uvek igrali...
Vozovi su i dalje bili čisti, nisu probijali satnice i termine,
Stizali su na vreme i bučnim zviždukom su odvozili ljude do Boke.
Letovalo se bez „pametnih“ telefona, zapravo, bez telefona uopšte.
U kući je postojao jedan, sa velikom antenom, koji je signal hvatao samo u jednoj sobi.
Slale su se razglednice i prodavci suvenira su bili daleko ljubazniji.
Školjke smo nalazili češće i češće smo razgovarali sa ljudima na plaži.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Kuća i dvorište su mirisali na mamin jelovnik, na vruću pogaču i izgorelo drvo.
Sedeli bismo kraj šporeta samo ne bismo li čuli puckatanje, a jutrom bi nas budilo krčkanje ručka i
Lavež psa u dvorištu.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Smišljali smo izgovore ne bismo li ostali duže napolju sa drugarima.
Stideli smo se simpatija i krišom smo pravili spomenare.
Seckali smo ljubavne sličice iz novina i skupljali smo stripove i postere.
Onda dok smo se još uvek igrali...
Nikada nismo bežali od …

Dete srebrnih očiju

Слика

O meni, vama i granicama koje ne postoje

Слика
Zarđali čamac nasukan na divljoj obali, zvuk mira stopljen sa lakim talasima prozirno plavog jezera koje se prelama, baš onako, kao staklo. Majka Priroda je oduvek bila vešt staklorezac. Vajar. Muzičar. A najskuplja dela nalazila su se tamo gde smo odbijali da tražimo – umesto toga bežali smo u civilizaciju gradeći visoke kule i načisto zaboravivši lepotu jednostavnosti.
Drveće koje stoji i širi se na mestu na kome se rodilo. Zadovoljno – jer drveće nikada ne traži više od onoga što već ima. Malo svežeg vazduha i zemlje. I to mu je dovoljno za sreću. Mnogo toga se može naučiti od drveća samo ako bismo ga slušali dovoljno dugo.
Tog dana, naizgled običnog, a tako veličanstvenog – Sunce se rađalo u mojim rukama. Pružalo je svoje prste lagano, sijavši onda kada niko to i ne traži, a i zašto ne bi? Sijalo je zbog sebe, za sebe, a ujedno i za sve što dotakne. Da nije njegove svetlosti – pupoljci bi uvenuli i svet bi bio tako mračno mesto.
Divlji maslačci rastapali su se pod vetrom jer – ma…

Ako i dalje voliš... (nastavak1)

Слика
*

Zakasnila sam.
Sekund.
Minut.
Sat.
Dan.
Pogrešan korak u tangu oduzeo je život osobi sa kojom sam najviše volela da plešem. Osobi sa kojom je svaki korak bio ispravan, čak i onaj najtrapaviji izveden bez imalo razmišljanja, čak i sapletanje, padovi. Nismo nikada znali da igramo engleski valcer, ni salsu, a budila sam u tebi talenat za život, za igru. Imao si želju da naučiš sve životne korake, kao dete koje tek učite da hoda.
Subotom uveče, kada ne bismo imali novca, otišli bismo na nasumičnu zabavu nekih buržuja, u gomili ljudi niko nije primećivao naš dolazak. Stopili bismo i upali bez propusnice. Držao bi me za rame dok bismo se gurali kroz masu.
A onda, plesali bismo, ne tako otmeno kao oni. Merkali bismo njih, buržuje, smišljali im životne priče i probleme, smejali bismo se njihovoj uštogljenosti, a oni bi nama krišom jer smo „prosti“.
Pili bismo skupo vino i uvek iznova učili engleski valcer.
U početku si govorio „Draga, ovo je pogrešno, hajdemo kući“, dok nam takva subota ni…