Постови

Ako i dalje voliš... (nastavak1)

Слика
*

Zakasnila sam.
Sekund.
Minut.
Sat.
Dan.
Pogrešan korak u tangu oduzeo je život osobi sa kojom sam najviše volela da plešem. Osobi sa kojom je svaki korak bio ispravan, čak i onaj najtrapaviji izveden bez imalo razmišljanja, čak i sapletanje, padovi. Nismo nikada znali da igramo engleski valcer, ni salsu, a budila sam u tebi talenat za život, za igru. Imao si želju da naučiš sve životne korake, kao dete koje tek učite da hoda.
Subotom uveče, kada ne bismo imali novca, otišli bismo na nasumičnu zabavu nekih buržuja, u gomili ljudi niko nije primećivao naš dolazak. Stopili bismo i upali bez propusnice. Držao bi me za rame dok bismo se gurali kroz masu.
A onda, plesali bismo, ne tako otmeno kao oni. Merkali bismo njih, buržuje, smišljali im životne priče i probleme, smejali bismo se njihovoj uštogljenosti, a oni bi nama krišom jer smo „prosti“.
Pili bismo skupo vino i uvek iznova učili engleski valcer.
U početku si govorio „Draga, ovo je pogrešno, hajdemo kući“, dok nam takva subota ni…

Ako i dalje voliš...

Слика
Dragi svi,
rešila sam da sa vama podelim početak/uvodni deo moje knjige koja je u progresu. Nimalo nije lako - pre godinu dana rodila se ideja, što znači da sam pre godinu dana otpočela ovaj svoj "projekat"... Sve bi bilo okej da nedavno nisu moji fajlovi (moje pisanije) zbog kvara kompjutera otišli u nepovrat, i od knjige, ostalo je tek dvadesetak stranica.
Aliiii - eto mene opet, još upornija u tome da je JEDNOM završim.
Na kraju krajeva, ono što vam je u glavi - e to vam niko nikada neće ukrasti.  Pogledajte, pročitajte (ukoliko vas zanima mračnije štivo) i naravno - ako vam se svidi, širite dalje!  U nastavku sledi tekst:
“And if you're in love, then you are the lucky one, 'Cause most of us are bitter over someone. Setting fire to our insides for fun, To distract our hearts from ever missing them. But I'm forever missing him.”

Promenio se. Svaki sekund. Minut. Sat. Dan. Predstojeći meseci i godine. Promenio se život. Strela je pogodila dugoočekivani centar bez mnogo krivuda…

Traženje sebe u svetu bez smisla

Слика
Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana, Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehom I ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi, Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme. Ta torba ti je slomila rame. Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebe Zajedno sa svime što te boli. Reći ćeš da ne voliš ljude i Mrzećeš sebe zbog toga. Tog dana, te srede, ili četvrtka, Besno ćeš skinuti crni jesenji kaput Zajedno sa svim socijalnim maskama Koje si pokušao da skrojiš da bi ostao Neprimećen. One su se do te srede, ili četvrtka, Već duboko slepile sa tobom, Kopaćeš i grebaćeš tupim noktima Ne bi li ih poderao. I boleće te proces ponovnog traženja sebe. Nećeš se sećati kada si se izgubio Niti ćeš moći da pišeš Ni da stvaraš Jer su ugušili svu kreativnost u tebi Uniformisanjem, Gledali su te čudno onda kada si nosio boje I ti si mislio da je bezbolnije da postaneš siv. Spustio si kapke, Usne su ti postale ta…

Let mog rođenja i smrti po Himalajima

Слика
Tibet je bio topao u to doba godine, vazduh je bio oštar, a klima suva. Malo snega još je bilo utkano u tlo čineći kristalnu krunu Tibeta, ova najviša visoravan bila je jedan od miljenika Majke Prirode, zbog toga je krunisanje bilo sasvim sigurno i neizbežno.
Zastava crveno plave boje se lagano vijorila na planini Gefel, 8 kilometara zapadno od Lase. U prostorijama Drepunga, manastira i sveučilišta za budističke monahe, pripremalo se prvo jutarnje pevanje.
Svi budisti sedeli su u položaju zvanom „lotosov cvet“ dok im se miris tamjana pleo uz rukave crvene odore. Na sredini prostorije nalazio se gong, nakon prvog udarca kreće i prva molitva. Molitve se pevaju uz takozvano 'grleno pevanje'.
Obično se počinjalo sa „Om Mani Padme Hum“, pa zatim „Om Benza Satto Hung“, „Om Muni Muni Mahamuni Soha“... Mantra je morala da se izrekne, otpeva, 108 puta.
108 je, za budiste, sveti broj.
108 – broj kuglica na brojanici.
108 – broj izricanja mantri.
108 – vrsti meditacija.
108 – zemaljskih…

Žito

Слика
Stara, srećna pesma na radiu.
Sunce uporno u svom pokazivanju.
I tvoja mršava ruka na volanu.
Pramenovi kose su mi nepopustljivo upadali u vidno polje zbog letnjeg vetra, a zraci sunca su milovali moje umršene uvojke i bivali odbijeni na staklu tvog ručnog sata.
Lenonke su ti bile prašnjave iako sam te više puta opomenula da bi, bar jednom, mogao da ih obrišeš.
Stari kabrio je brujao, borivši se da održi brzinu.
Gledala sam u tvoje ruke, a potom bi mi pogled putovao do tvog ručnog sata i odbljeska, dok sam malićem sklanjala kosu.
"Možeš li, molim te, da promeniš pesmu? Previše je srećna." 
Bio si jedan od momaka kome sreća nije smetala samo onda kada je tvoja.
Promenila sam stanicu, na drugoj je bio Mocartov rekvijem, nešto što je više ličilo na tebe.
"Dobro, to može" odobrio si.
Uzdahnula sam i zavalila se na sedište.
Kapljica znoja putovala je po autoputu moje kože i doživljavala udes na kružnom toku mojih grudi.
Haljina mi je uporno spadala sa ramena, lagani letnji materijal…

Poslednji let jedne ptice

Слика
Kada bi me pitali o tebi Rekla bih da je tvoj život Tabla antipsihotika, Zamračena soba, Puna pepeljara  I violina.  Pričala bih o tebi Onako kako sam pričala O velikim umetnicima,  Sa visokim tonom i širokim zenicama, Gestikulacijom bih vajala tvoja ramena A treptajima zamišljala tvoje oči. „On je samo zalutao“ -   Pravdala bih te pred svakim Sa mišlju da su oni suviše mali  Da razumeju propasti velikih ljudi I gušenje u sopstvenoj egzistenciji. Oni su pokazivali na tebe Prstom optužbe  I možda bih im čak odsekla isti  Ako bi pokušali da te dodirnu Ili još gore – odvoje od mene  Opravdanjem da sam  Previše nežna da bih boravila u tvom Zagrljaju od žileta. Pričali su o tebi Sa prezirom i gađenjem, A moje uši bile su pune tvojih reči  O ljubavi – nisam ih slušala,  I dugo sam se pravila da ne znam  Da čitam Sa usana. I dok na godišnjici moje smrti  Navaljeni na nadgrobni spomenik Kroz izdisaje dima govore to isto,  čak i gore  o Tebi, Ja se bunim vetrom i apstraktnom materijom Jer mrt…

Kad sam ti rekla "Volim te"

Слика
Te večeri groblje je bilo toplije no inače. Spomenici su se sijali pod dodirima mesečevih zraka dok je vetar lelujao latice svežih ruža – donešene su jutros od strane onih koji još uvek nisu zaboravili svoje voljene. Noćne ptice su otvarale svoje oči i zurile ka svom ocu – Mesecu. Sove su bučno huktale kao da žele da probude i večno uspavane, dok su slepi miševi nečujno plesali na vetru. Ponoć je prošla, ali su njeni otkucaji još uvek odzvanjali. Miris skorašnje kiše zavlačio se između drveća dok su kapljice i dalje klizale preko imena na spomenicima, nežno golicajući ih. Ljudi su ugasili svetla i otišli da na jastuku slušaju priče svoje podsvesti. Kristalni lusteri nisu sijali u mraku, kreveti su postajali topli dok se vatra u kaminu gasila… Mrak se širio gradom i ulicama, ulazio je u kuće i u stanove ljudi, pružao je ruke ka njihovim kapcima i vrhom prstiju im je slao snove. Bili su budni samo oni koji vole ili oni koji pate. Broj prvih je, nažalost, bio znatno manji. Te večeri, 11.9.…